Nedeljne popodnevne sastanke redakcije mesečnika Les Temps Modernes, koji je pokrenula sa Žan-Pol Sartrom, Simon de Bovoar nazivala je „najvišim oblikom prijateljstva“. Nakon 74 godine, časopis je prestao da izlazi.
Smrt poslednjeg urednika Kloda Lanzmana prošlog jula, učinila je odluku francuskog izdavača Galimara da ugasi časopis gotovo neizbežnom. Jedan od prvih autora i Sartrov student, Lanzman je uredničko mesto preuzeo od nekadašnje ljubavnice De Bovoar posle njene smrti 1986. Njegov odlazak prekinuo je magični krug istorije. Sem toga, ko bi danas uopšte mogao da doraste toj trojci intelektualnih gromada?
Izdanja iz prve decenije i danas odišu novinom kao nekad.
Ton časopisa je originalan, reportaže se čitaju kao književnost, stil je
beskompromisan, a analiza borbena. Često se smatra da se Novi žurnalizam javio
u Njujorku kasnih 1950-ih, ali ima solidnih argumenata za tvrdnju da je tamo
stigao iz Pariza čitavu deceniju ranije sa Modernim
vremenima, časopisom koji je među prvima uklonio granice između
književnosti i novinarstva.
Prvi broj objavljen oktobra 1945. izazvao je veliki
prasak u novinarstvu i politici, ne samo u Francuskoj.
Njegov manifest je prevođen i objavljivan širom sveta,
uključujući i stranice magazina Sirila Konolija Horizon u Londonu. Tada je obznanjeno: „Svi pisci buržoaskog
porekla osetili su sklonost ka neodgovornosti… Ja smatram Flobera i Gonkura odgovornim
za represalije koje su usledile posle Komune, jer nisu napisali nijedan redak
da bi ih sprečili. To nije bila njihova stvar, reći će neko. A zar je Kalasov
proces bio Volterova stvar? Zar je osuda Drajfusa bila Zolina stvar?… Predmet
naše brige biće budućnost naše epohe…
Naša je namera da doprinesemo izvesnim promenama u Društvu koje nas okružuju… Zato
će ubuduće naš časopis zauzimati stav u svakom slučaju povodom političkih i
društvenih događaja“.1
Za pronošenje svog osobenog glasa po svetu, časopis Moderna vremena (nazvan po filmu Čarlija
Čaplina) oslanjao se na brojne talentovane pisce i filozofe raznih političkih uverenja.
Bilo je tu komunista, katolika, degolista i socijalista. Za časopis su radili filozof
Remon Aron, marksista fenomenolog Moris Merlo-Ponti, antropolog i likovni
kritičar Mišel Leris i Pikaso, koji je dizajnirao naslovnicu i logo.
Britanski pisac Filip Tojnbi slao je Pisma iz Londona, dok su romani i eseji koji bi se kolegijumu
posebno dopali izlazili u nastavcima pre zvanične štampe (Drugi pol je prvo objavljen tu), ili s namerom da privuku
potencijalne izdavače. U Modernim
vremenima posebna pažnja posvećivana je ženama, piscima van Francuske,
disidentima i novim talentima.
Prvi broj časopisa otvorio je ekskluzivni odlomak novele Vatra i oblak crnog američkog pisca
Ričarda Rajta, čiji je opis rulje koja linčuje na dalekom američkom Jugu
šokirao francusku publiku razotkrivajući rasnu diskriminaciju u SAD lirskim i nasilnim
jezikom, u vrhunskom prevodu Marsela Diamela.
Iz broja u broj, svoj dom će u Modernim vremenima naći Semjuel Beket, Violet Ledik, Natali Sarot,
Boris Vijan, Žan Žene i mnogi drugi. O problemima u Indokini i severnoj Africi
prvo se pisalo u Modernim vremenima,
dok je redakcija strasno i hrabro zagovarala antikolonijalizam.
Laboratorija novih ideja i agencija za talente spojeni u
jedno, časopis Moderna vremena bio je
i inkubator egzistencijalizma. Sartr će prvi broj zaključiti tekstom pod naslovom
„Kraj rata“ u kome je napisao: „Mir jeste novi početak, ali mi živimo u
agoniji… Rat je svakoga ogolio, lišio iluzija; ljudi se sada mogu osloniti
samo na sebe i to je možda jedina dobra stvar koja je iz svega toga proizašla.“
Ovaj pesimizam je uznemiravao mnoge
čitaoce, ali je sa sobom nosio novu iskrenost koja poziva na neposrednu akciju.
U toj iskrenosti bilo je nečega svežeg, stimulativnog, oslobađajućeg: odgovornost
za naše postupke, baš kao i za nepostupanje, za našu posvećenost ali i njen
nedostatak, samo je i isključivo naša. Nema više izgovora. Izdavačka kuća
Galimar pristala je da finansira časopis, dok je redakciji dodelila malu
kancelariju u središtu kvarta Sen Žermen de Pre, na broju 5 u ulici Sebastijana
Botana.
Sartr se obavezao da će svakoga ko želi da ga vidi primati
u prostorijama redakcije, utorkom i petkom popodne između 5:30 i 7:30. Obećanje
je čak štampano na naslovnoj strani, zajedno s brojem telefona na koji ga se moglo
pozvati. To je bila demokratija i javna debata na delu.
To je dovodilo do žustrih rasprava i ponekad tragikomičnih
scena. U svojim memoarima, De Bovoar se prisetila pastora Gengenbaha,
„polu-raščinjenog sveštenika“, koji je postao redovni posetilac. „Bio je
nadrealista, puno je pio, proklinjao Crkvu i izlazio sa ženama. Onda bi se
zaključao u manastir na nekoliko nedelja, da okaje grehe.“
Jednog utorka popodne, službenik sa prijavnice otrčao je
bez daha kod De Bovoar: čitalac čiji je tekst kolegijum odbio upravo je isekao
vene.
Kada se redakcija Modernih
vremena izričito izjasnila po pitanju abortusa, zalažući se za njegovu
legalizaciju, pred redakcijom su se stvorili redovi ljudi koji su od
sekretarice, madam Sorbe, tražili kontakte doktora koji bi diskretno izveli ovu
ilegalnu medicinsku proceduru. U to vreme je za vršenje abortusa pretila kazna
doživotnog zatvora, a u nekim slučajevima čak i smrtna kazna. Moderna i opasna
vremena.
Redakcija Modernih
vremena nepopustljivo je pratila političku odiseju Sartra i De Bovoar. Kako
je hladni rat decenijama držao javni diskurs u okvirima blokovske politike, i
sam časopis se donekle gubio u levičarskim maglama. Nestajala je ona jasnost sa
njegovih slavnih početaka, ali uticaj koji je izvršio u tim prvim godinama ostaje
kao njegov trajni doprinos.
Agnès Poirier, The Guardian, 25.05.2019.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 29.05.2019.
