Nedeljne popodnevne sastanke redakcije mesečnika Les Temps Modernes, koji je pokrenula sa Žan-Pol Sartrom, Simon de Bovoar nazivala je „najvišim oblikom prijateljstva“. Nakon 74 godine, časopis je prestao da izlazi.
Smrt poslednjeg urednika Kloda Lanzmana prošlog jula, učinila je odluku francuskog izdavača Galimara da ugasi časopis gotovo neizbežnom. Jedan od prvih autora i Sartrov student, Lanzman je uredničko mesto preuzeo od nekadašnje ljubavnice De Bovoar posle njene smrti 1986. Njegov odlazak prekinuo je magični krug istorije. Sem toga, ko bi danas uopšte mogao da doraste toj trojci intelektualnih gromada?
Izdanja iz prve decenije i danas odišu novinom kao nekad. Ton časopisa je originalan, reportaže se čitaju kao književnost, stil je beskompromisan, a analiza borbena. Često se smatra da se Novi žurnalizam javio u Njujorku kasnih 1950-ih, ali ima solidnih argumenata za tvrdnju da je tamo stigao iz Pariza čitavu deceniju ranije sa Modernim vremenima, časopisom koji je među prvima uklonio granice između književnosti i novinarstva.
Prvi broj objavljen oktobra 1945. izazvao je veliki prasak u novinarstvu i politici, ne samo u Francuskoj.
Njegov manifest je prevođen i objavljivan širom sveta, uključujući i stranice magazina Sirila Konolija Horizon u Londonu. Tada je obznanjeno: „Svi pisci buržoaskog porekla osetili su sklonost ka neodgovornosti… Ja smatram Flobera i Gonkura odgovornim za represalije koje su usledile posle Komune, jer nisu napisali nijedan redak da bi ih sprečili. To nije bila njihova stvar, reći će neko. A zar je Kalasov proces bio Volterova stvar? Zar je osuda Drajfusa bila Zolina stvar?… Predmet naše brige biće budućnost naše epohe… Naša je namera da doprinesemo izvesnim promenama u Društvu koje nas okružuju… Zato će ubuduće naš časopis zauzimati stav u svakom slučaju povodom političkih i društvenih događaja“.1
Za pronošenje svog osobenog glasa po svetu, časopis Moderna vremena (nazvan po filmu Čarlija Čaplina) oslanjao se na brojne talentovane pisce i filozofe raznih političkih uverenja. Bilo je tu komunista, katolika, degolista i socijalista. Za časopis su radili filozof Remon Aron, marksista fenomenolog Moris Merlo-Ponti, antropolog i likovni kritičar Mišel Leris i Pikaso, koji je dizajnirao naslovnicu i logo.
Britanski pisac Filip Tojnbi slao je Pisma iz Londona, dok su romani i eseji koji bi se kolegijumu posebno dopali izlazili u nastavcima pre zvanične štampe (Drugi pol je prvo objavljen tu), ili s namerom da privuku potencijalne izdavače. U Modernim vremenima posebna pažnja posvećivana je ženama, piscima van Francuske, disidentima i novim talentima.
Prvi broj časopisa otvorio je ekskluzivni odlomak novele Vatra i oblak crnog američkog pisca Ričarda Rajta, čiji je opis rulje koja linčuje na dalekom američkom Jugu šokirao francusku publiku razotkrivajući rasnu diskriminaciju u SAD lirskim i nasilnim jezikom, u vrhunskom prevodu Marsela Diamela.
Iz broja u broj, svoj dom će u Modernim vremenima naći Semjuel Beket, Violet Ledik, Natali Sarot, Boris Vijan, Žan Žene i mnogi drugi. O problemima u Indokini i severnoj Africi prvo se pisalo u Modernim vremenima, dok je redakcija strasno i hrabro zagovarala antikolonijalizam.
Laboratorija novih ideja i agencija za talente spojeni u jedno, časopis Moderna vremena bio je i inkubator egzistencijalizma. Sartr će prvi broj zaključiti tekstom pod naslovom „Kraj rata“ u kome je napisao: „Mir jeste novi početak, ali mi živimo u agoniji… Rat je svakoga ogolio, lišio iluzija; ljudi se sada mogu osloniti samo na sebe i to je možda jedina dobra stvar koja je iz svega toga proizašla.“
Ovaj pesimizam je uznemiravao mnoge čitaoce, ali je sa sobom nosio novu iskrenost koja poziva na neposrednu akciju. U toj iskrenosti bilo je nečega svežeg, stimulativnog, oslobađajućeg: odgovornost za naše postupke, baš kao i za nepostupanje, za našu posvećenost ali i njen nedostatak, samo je i isključivo naša. Nema više izgovora. Izdavačka kuća Galimar pristala je da finansira časopis, dok je redakciji dodelila malu kancelariju u središtu kvarta Sen Žermen de Pre, na broju 5 u ulici Sebastijana Botana.
Sartr se obavezao da će svakoga ko želi da ga vidi primati u prostorijama redakcije, utorkom i petkom popodne između 5:30 i 7:30. Obećanje je čak štampano na naslovnoj strani, zajedno s brojem telefona na koji ga se moglo pozvati. To je bila demokratija i javna debata na delu.
To je dovodilo do žustrih rasprava i ponekad tragikomičnih scena. U svojim memoarima, De Bovoar se prisetila pastora Gengenbaha, „polu-raščinjenog sveštenika“, koji je postao redovni posetilac. „Bio je nadrealista, puno je pio, proklinjao Crkvu i izlazio sa ženama. Onda bi se zaključao u manastir na nekoliko nedelja, da okaje grehe.“
Jednog utorka popodne, službenik sa prijavnice otrčao je bez daha kod De Bovoar: čitalac čiji je tekst kolegijum odbio upravo je isekao vene.
Kada se redakcija Modernih vremena izričito izjasnila po pitanju abortusa, zalažući se za njegovu legalizaciju, pred redakcijom su se stvorili redovi ljudi koji su od sekretarice, madam Sorbe, tražili kontakte doktora koji bi diskretno izveli ovu ilegalnu medicinsku proceduru. U to vreme je za vršenje abortusa pretila kazna doživotnog zatvora, a u nekim slučajevima čak i smrtna kazna. Moderna i opasna vremena.
Redakcija Modernih vremena nepopustljivo je pratila političku odiseju Sartra i De Bovoar. Kako je hladni rat decenijama držao javni diskurs u okvirima blokovske politike, i sam časopis se donekle gubio u levičarskim maglama. Nestajala je ona jasnost sa njegovih slavnih početaka, ali uticaj koji je izvršio u tim prvim godinama ostaje kao njegov trajni doprinos.
Agnès Poirier, The Guardian, 25.05.2019.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 29.05.2019.
