Noć je bila majska i izborna, čekali su se rezultati parlamentarnih izbora. Povremeni udari severca s banatske strane i obilna kiša kvarili su tu noć. Još se nisu „čule“ lipe na palilulskom bregu, ali se u gradu slavilo bučno, kako mi to umemo. Koalicija okupljena oko DS-a i B. Tadića zaista je „oduvala“ radikale, koji su pali neočekivano nisko. Nekoliko časova pre nego što su se oglasila crkvena zvona za jutrenje u spomen na sv. Vasilija Čudotvorca i ratnika, koji se slavi svakog 12. maja, bilo je jasno da je pobeda proevropske Srbije blistava, jer su snage narodnjačke koalicije potučene za više od deset procenata. Međutim, slavlje se vrlo brzo našlo u senci nedoumica, pa i neverica. Srbija je pokazala Janusovo lice, ili dva revera na istom kaputu. Na jednom su se mogli videti simboli Evrope, dok su nas sa drugog gledala lica triptiha, generala Mladića, psihijatra Karadžića i političara Koštunice. U završnom delu kampanje lično je novosadski „firer“ Davidović uputio svoj hitlerovski pozdrav narodnjačkoj koaliciji. Koliko im je to pomoglo, analiziraće oni koji znaju da rade taj posao.

Uprkos slavljeničkoj atmosferi čuli su se i glasovi onih koji su pitali kuda zapravo idemo. Malo je nedostajalo da Srbiji postane jasno koji je to pravac, ali je upravo to malo i ovaj put zatajilo. Nedostajalo je svega pola koraka, na koji će, kako se čini, Srbija još pričekati. Mi, koji smo okupljeni oko DS-a i partija slične orijentacije, pobedili smo, i to blistavo, ali oni sastavljaju vladu!

Tu počinje visoka matematika i zaumna igra kombinacija ko će s kim, ko neće ni sa kim i ko će možda sam ili sa svima. Tu ništa ne pomaže, ni znanje o rasporedu snaga ni umeće komentatora, jer i dobri komentatori povremeno zamuckuju. Mada je (te) V.(e) Koštunica gubitnik, i to veliki, on ipak drži konce u rukama. Kombinatorici nema kraja baš kao u šahu, gde je broj kombinacija neograničen. Da li će i kako vladu sastavljati neki Ivica s nekom Maricom, ili sa onima koji su bili u maricama, to malo ko može pouzdano da zna. Broj osvojenih mesta u skupštini nije nepoznat, to je već izračunato, ali nisu poznate sve moguće i nemoguće kombinacije.

Na izbore su došli svi – od beogradskih poklonika crnorukaša do ljubitelja pisca romana, inače ubice premijera, koga kritičari hvale, sa značkom na kojoj je stajala psovka, gruba i gnusna, upućena Evropi. Nama ne priliči da tekst citiramo, jer ono što Legija poručuje mnogi u narodnjačkoj koaliciji misle ali ne govore. Stoga je na potezu B. Tadić kao ustavni šef države i politički lider, mada ni u njegove odluke ne možemo do kraja biti sigurni, jer je više puta do sada vukao loše poteze. Građani su dali svoj glas, ali će o sudbini zemlje odlučivati neka druga kombinatorika. Sastavljanje vlade će se možda odugovlačiti i do jeseni, jer kombinatorima se ne žuri. Jedino se Srbiji žuri, i to mnogo.

I ostalo znamo. Kombinatori oko V. Koštunice nastaviće svoju priču o Kosovu, a to je nekakvo imaginarno „Kosovo“ koje sa stvarnim Kosovom nema nikakve veze. Svejedno, oni imaju svoju politiku za „najmanje jedan vek“ i biće joj dosledni. To će biti priča o izdajnicima i patriotama, pri čemu će se strogo čuvati istine o tome ko je de iure i de facto dopustio da Kosovo krene putem nezavisnosti. Jer to njihovo „Kosovo“ može svašta da bude, ali ne mora ništa da znači. Ipak se neke namere već sada mogu pročitati iz njihove ideološke matrice. Zna se ko je ko, i to im i stoji u partijskim programima i, kako se u narodu kaže, to im viri iz očiju. Srbija je i dalje velika zagonetka.

Mi smo imali jednog velikog pisca u XV veku, ali smo ga zaboravili. Zvao se Konstantin Filozof. I s pravom, jer je bio enciklopedijski obrazovan i jedan od blistavih umova svoga vremena. Pisao je o despotu Stefanu Lazareviću i Srbiji onog doba, vremenu posle poraza na Kosovu, i to učeno i mudro. Nije bio kaluđer, kažu istoričari, ali je bio retkog dara, pravi vizionar. Na jednom, i to lepom mestu u svom delu, on govori o srpskom despotu i Srbiji koja traži put izlaska iz krize: „I ti hoćeš, i konj ti hoće, ali Bog ne da.“ Te bi reči trebalo da ima na umu B. Tadić, uz napomenu da Bog sve daje hrabrima i poštenima. Naši preci iz XV veka dobro su znali na šta misle, a kako god neko danas poimao pojam Boga, to znači da se čovek mora ravnati prema dobru i vrlini. Stoga, ovo o molebanu nije šala niti nekakva ironija, Srbiji je potrebno mnogo vere i mnogo nade. I strpljenja da načini mali mali-veliki korak. I to u ovom momentu, kada se kombinatori cenkaju oko ponekog poena, poput onih koji su se na Golgoti, kraj raspeća, otimali o Hristovu odoru. Naravno, ne dao Bog da taj moleban bude nalik onom nedavnom, kada su svojim harangama V. Koštunica i T. Nikolić zapalili Beograd.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net,14.05.2008.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)