Dizajn: Slaviša Savić
Dizajn: Slaviša Savić

Saopštenje Sinoda SPC zbunilo je mnoge – a ni autor ovog zapisa ne krije svoju nelagodu – a opet je lako za čitanje i očekivano.

Upravo smo ovakvo saopštenje i očekivali, i sa ovakvim formulacijama jasnog političkog naboja. Jer Crkva neće u Evropu i sve čini da to spreči. Ne treba – naglašavaju oci i učitelji naše Crkve – žrtvovati Srbe i srpski narod na Kosovu „radi himere koja se zove status zemlje kandidata za članstvo u EU“. Uporno smo izbegavali čak i u izjavi za državnu agenciju Tanjug da navodimo primere iz istorije, iako je ovde sve oduvek dobro „začinjeno“ istorijom. Razlog je naš bio jak – u istoriji ima toliko primera sličnog otpora Evropi da ih valjda i deca znaju, a mi smo dosadili svima sa sličnim primerima. Iz saopštenja se vidi fatalni politički raskorak između državnog vrha Srbije i otaca koji šalju poruku u ovom momentu. I poruku i pretnju bogami ako se ne urazume i ne nađu pravu alternativu Evropi koja po njima – postoji, a to je Rusija sa zemljama koje nisu priznale Kosovo. I tako je B. Tadić i s te strane dobio udarac, a s koje li ga strane nije već dobio, i to za ovaj iznuđeni i nesigurni pokušaj da progovori kao državnik; korak zbunjen i neodlučan, tako da mu sada u Evropi bezmalo ne veruju. Ljutito u Bundestagu udara svojim papirima kancelarka A. Merkel i jasno saopštava da ništa sigurno nije. Mnogima je to ovde dobrodošlo, pa su se osokolili i oci i učitelji naše Crkve. Oni su za barikade, a još mnogo ne znamo ko ih je sve podizao – sveštenstvo je bosiljkačom škropilo i osveštavalo kamenje i brvna i hrabrilo narod da u tome istraje sve dok ne stignemo tamo daleko do Dona i Urala – no i to propade, jer Rusi nikako nisu naivni i ne rade, kao mi, na svoju štetu. Ima D. Medvedev zakone i na njih se poziva, a mi ni države ni zakona nikako nemamo. Sve sigurno ide u bestragiju i nedođiju koje su samo naše. I tu su upravo propali naši razlozi da se istorijskim „pričama“ ne bavimo – ovde je to sa Crkvom oduvek tako i bilo.

Stoga nije čudno što smo tu gde smo i sada, kada se zemlja nalazi u teškom momentu kome će se carstvu privoleti: da li zemaljskom ili nebeskom.

I sve je jasno u saopštenju svetog Sinoda koji je legalno izabrana i aktivna vlada crkvena koju je imenovao Sabor SPC. Nesrećni kralj Mihailo koji je bio deklarisani rusofil i to ga je koštalo prestola, a njegovog sina i glave nešto kasnije. Pustimo kralja Milutina i Stefana Dečanskog s njihovom „igrom“ sa papama rimskim – sve im je propalo u njihovoj spoljnoj politici i ništa uradili nisu. Cara Dušana i papu Klimenta ne možemo zaobići – mi još sanjamo o carstvu Dušanovom. Sačuvana su i dobro očuvana dva papina pisma caru Dušanu iz 1346. godine. Da li je car svemoćni za sve kriv ili carica mu koju zovu „donna perversa“ o tome nećemo šire. To je vreme kada su pape bile u Avinjonu u „avinjonskom sužanjstvu“ i tako dalje, sve do neke godine kod nas i bitke na Marici 13. septembra 1371. I tako dalje. Slao je Dušan izaslanike papi rimskom da se izvuče iz teške situacije i političkih neprilika u zemlji – to je već vreme pape Inoćentija. Sve je bio car dogovorio, ali se usprotivila crkva. To je i bio uzrok brzog turskog osvajanja Balkana i tu se slažu i Č. Mijatović i S. Stanojević kao ozbiljni istoričari. Prepreku je činilo „konzervativno sveštenstvo“. Nije htelo promenu političkog kursa. Pokušao je car Dušan da ubedi patrijarha Joanikija – kome je stvorio i Crkvu i čin patrijarha – ali nije išlo. Dalje je sve mučno – za vreme pregovora između cara i patrijarha, odnosno na molitvenom doručku, patrijarh je naprasno preminuo. To je srednji vek i toga je tada svuda u Evropi bilo – za vreme molitvenog doručka. Dalje nećemo niti je ovo pouka – ali odnosi između države i Crkve su uvek bili važni. I tako dalje još jednom. Ne budi nam za zlo uzeto ovo navođenje primera. A papa je bio spreman da Dušana proglasi za „kapetana Evrope“ – i sve propade.

Bitno je ovo što se sada zbiva, jer jaz između države i Crkve postaje sve dublji – i to se jasno vidi iz saopštenja sv. Sinoda.

Vlada u Beogradu je izgubila poverenje naroda „uključujući i one na barikadama“ i to može biti opasno. Tako poručuju oci i učitelji Crkve naše u svom političkom proglasu u jednom važnom trenutku srpske istorije. U Srbiji istorija nije prošlost već je sadašnjost naša, niti je akademska disciplina kao u Evropi. U Srbiji prošlost ne prolazi a budućnost sporo dolazi. To je naša karakteristika. Prepoznali su to u svetu odavno i stoga ovako ide kako ne treba da ide.

Zbog toga se i ovaj zapis pretvorio u istoriju uprkos obećanja da o istoriji nećemo.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 04.12.2011.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)