Zanimljiva se rasprava vodi o tome kakve se promene mogu očekivati u „Politici“ i u „Radioteleviziji Srbije“ (RTS), koji je „javni servis“. Najnoviji doprinos je pismo novinara javnog servisa Jovanu Babiću, predsedniku Etičkog komiteta Republičke radiodifuzne agencije (RRA), koja je regulatorno telo nadležno za RTS. Pismo ima povišeni moralni ton i završava se sledećom rečenicom: „Vi ste izgubili naše poverenje, gospodine Babiću, jer RTS, očigledno, vašom voljom, nije više vaša kuća.“
Ta rečenica pokreće tri pitanja. Između koga bi trebalo da postoji odnos poverenja? O kojem je moralnom pitanju ovde reč? I da li bi RTS trebalo da bude kuća Etičkog komiteta regulatorne agencije ili njegovog predsednika?
Pitanje poverenja. Ono nije irelevantno, ali upravo u suprotnom smeru. Veoma je važno da li regulatorna agencija ima poverenja u „javni servis“ ili neko drugo preduzeće koje je u njegovoj nadležnosti. Ovo zato što postoji asimetrija u informacijama. RTS, ili bilo koje drugo preduzeće ili ustanova koji se regulišu, poseduje informacije o sebi i svom poslovanju koje nisu neposredno dostupne drugima, u ovom slučaju Agenciji. Usled toga, veoma je važno da li Agencija ima poverenja u RTS. Obratno, da li RTS ima poverenja u Agenciju, nevažno je, jer bi Agencija trebalo da donosi odluke na potpuno formalizovan način. RTS nema potrebe da prikuplja informacije o radu Agencije i da ima ili nema poverenja u njen rad, u rad njenog Etičkog komiteta ili u pojedine članove ovih tela, bilo da je reč o predsedniku ili članu. Ukoliko su prekršena neka formalna pravila, potrebno je potražiti pravnu zaštitu.
To je dovoljno o poverenju u ovom kontekstu. No, kako je RTS pokrenula pitanje poverenja, na mestu je da se razmotri šta je RTS učinila da bi bilo ko imao poverenja u taj javni servis? Kada se zna čemu je RTS sve služila u poslednjih dvadesetak godina, ima mnogo ljudi koji nemaju apsolutno nikakvo poverenje u RTS jednostavno zato što se ni na koji način nije odnela prema svima onima kojima je nanela zlo. RTS je pozivala na rat, na linč, sprovodila čistke nepodobnih novinara i drugih zaposlenih i tako redom. Da bi RTS stekla poverenje bilo koga, potrebno je da se na neki način prema tome odredi. Za sada nije primećeno da u tom javnom servisu uopšte postoji svest o tome koliko je zla RTS naneo javnom interesu pored nemerljivog zla nanetog pojedincima, porodicama i čitavim zajednicama.
Isto važi i za „Politiku“. Sasvim je razumljivo kada protesti iz tih kuća, posebno kada dolaze od njihovih upravnih i drugih odbora ili od njihovih direktora i urednika, ne izazivaju izlive solidarnosti. Javnost u sve njih nema poverenja. Šta je svim tim ljudima stajalo na putu da se upitaju da li oni imaju neku obavezu prema toj javnosti kada je reč o negativnom kapitalu, da ga tako nazovem, koji su te ustanove, kojima oni rukovode, nagomilale svih ovih godina? Isto pitanje će stajati i pred onima koji sada zauzimaju njihova mesta ili će ih zauzeti sutra. Videćemo šta će tačno učiniti da bi se povratilo poverenje u te dve kuće, ali pozivanje na moralnu osudu njegovog regulatora nije način podizanja poverenja u RTS.
Moralno pravo. To, naravno, ne znači da RTS ili bilo ko drugi nema pravo da traži moralnu zadovoljštinu. Upravo je u okolnostima kada se na moralna prava pozivaju oni koji nisu mnogo marili za moralna prava drugih, dakle upravo je tada čas da se ponovi kako su moralna prava neotuđiva. Jedini način da se očuva snaga morala, da se odbrani javni moral, da se tako izrazim, jeste da se dovoljno mnogo ljudi pridržava moralnih načela. U tom smislu, sasvim je na mestu tražiti i očekivati moralnu soildarnost. U vreme kada su, recimo, novinari i urednici „Politike“ i RTS mogli da izraze moralnu solidarnost sa mnogima koji su bili njihove ili žrtve vlasti, oni to nisu učinili nego su dodavali, kako se to na engleskom kaže, „insult to injury“ (kinjili su žrtve). Ne samo krajem osamdestih godina prošloga veka i ne samo u prvoj polovini devedestih godina, nego i kasnije. Znam iz ličnog isukustva šta praktično znači poziv na linč sa ekrana RTS, i šta znači širenje laži u napisima u „Politici“. Ali to ne znači da bi trebalo ograničiti slobodu govora ili da prestaju moralne obaveze prema ljudima koji rade u ili za te dve kuće, uostalom kao i za sve druge, kogod da su ili štagod da rade. Izuzetno je važno razumeti da se moralna prava ne stiču i ne gube; ona su, kao i ljudska prava, neotuđiva.
O kojem je, međutim, moralnom problemu reč u, na primer, obraćanju javnog servisa Etičkom komitetu? I šta je etički sadržaj odgovora tog komiteta? Pitanja postavljena Etičkom komitetu su u vezi sa činjenicom da li je RRA ispunila formalne uslove kada je donela određene odluke. Odgovor Komiteta jeste da je RRA dužna da vodi računa o nezavisnosti RTS, a to znači da li se RTS finansira u dovoljnoj meri iz pretplate. Iz toga, valjalo bi razumeti, sledi i odgovornost onih koji rade u RTS ili njime rukovode, na jedan ili drugi način. Komitet se, dakle, poziva na dužnost, ali to nije moralna već, po prirodi stvari, zakonska dužnost regulatorne agencije. Može RTS da smatra da mu je naneta nepravda, ali ovde nije reč o moralnoj nepravdi.
Naša i vaša kuća. Budući da ne postoji očigledan moralni problem, RTS ga nazire u tome što se Etički komitet ponaša kao da RTS nije njegova kuća. Ovo je ozbiljno nerazumevanje kako uloge regulatornih tela, tako i etičkih ocena. RTS i RRA mogu da uspostave odnos poverenja ili bilo koji drugi odnos, ali RRA je rugulator javnog servisa – tu se ne može uspostavi odnos bilo kakve posebne bliskosti. Još preciznije, odnos je takav da se RRA stara o javnom interesu, a RTS o svom. To je uloga regulatornih tela. Recimo, da uzmem primer iz druge oblasti, antimonopolska komisija vodi računa o interesima potrošaća, a ne o interesu, recimo „Delte“, jer se o njemu stara sama„Delta“. Budući da između interesa potrošaća i monopola može da postoji sukob, uspostavlja se regulatorno telo. Isto važi i za javni servis, dakle za RTS. Kada bi, kojim slučajem, RRA tretirao RTS kao „svoju kuću“, to bi već predstavljalo, u najmanju ruku, etički prekršaj.
Kao što bi i Etički komitet postupio u neskladu za zahtevima etike ukoliko ne bi bio nepristrasan u odnosu na prigovore bilo odakle da oni dolaze. Moralna prava ne samo da su neotuđiva, nego su i jednaka. Svi imaju ista moralna prava. Tako da etički komitet mora da ceni težinu moralnih argumenata, a ne da li oni dolaze iz njihove ili nečije tuđe kuće. Nije Etički komitet tu da štiti RTS, već da se stara o tome da se ne krše pravila morala.
Ove rasprave oko RTS i „Politike“ od značaja su, kao i mnogo značajnija rasprava o „pomirenju“, po tome što omogućavaju da se sagleda priroda moralnih prava, ali i da se vidi da je veoma teško poboljšati stanje javnog morala (a u slučaju pomirenja čak i stanje javne bezbednosti) ako se ne uspostavi moralni odnos prema moralnom i drugom zlu činjenom u prošlosti – prema istoriji javnog nemorala.
Peščanik.net, 12.07.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
