Prošlonedeljni „ponižavajući šamar“ koji su iz Rusije dobili svi oni koji ovde gaje iluziju da je Srbija nekakva posebna Putinova mezimica na Balkanu – putem odluke Gasproma da se baš na startu grejne sezone i Srbiji smanje već ugovorene isporuke gasa za 28 odsto (kao i Ukrajini, Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj i BiH) – ako ništa drugo, pokazuje da kada su pare u pitanju „Moskva suzama ne veruje“.
Kaznena gasna odluka je u slučaju Srbije, navodno, motivisana otezanjem Vučićevog kabineta da potpiše ruski protokol o isplati dospelog duga prema Gaspromu od 224 miliona dolara – praktično „odjednom“, to jest do marta iduće godine. Prema izjavama beogradskih zvaničnika, sa srpske strane se nudi isplata 100 miliona dolara do kraja godine, a za preostali deo se, izgleda, tražilo reprogramiranje. Ruse to, čini se, ne zanima, pa smo i mi dobili upozoravajuću kaznu, ili kao svaki loš platiša, ili kao i svi drugi na „ukrajinskoj gasnoj liniji“, ili kao i svi drugi koji su omogućavali Ukrajini snabdevanje gasom i sa Zapada
Ovo poslednje, da se iz njenih skladišta i preko njenih gasovoda snabdeva Ukrajina, Mađarska je odbila Briselu, ali je ipak i ona „secovala“ umanjenje isporuka, možda samo zbog toga „da se Vlasi ne dosete“ da je Putin Orbanova opsesivna simpatija. U stvari, izgleda da su sve ove zemlje, pa i Srbija, bile samo „žetoni“ u pokerskim pregovorima između Rusije i Evropske unije o regulisanju ukrajinskog duga za gas od 3,6 milijardi dolara i formuli po kojoj će se plaćati buduće isporuke Ukrajini, a i jedno i drugo, zapravo, treba da plati EU. Pošto je taj sporazum uglavljen (što ne mora da znači da će biti i poštovan), možda ćemo uskoro biti obavešteni da je zahvaljujući autoritetu naših političara i zahvaljujući tradicionalnom rusko-srpskom prijateljstvu kazna povučena ili ublažena. To će, dakako, veoma koštati Srbiju.
Ipak, nisu baš sve te zemlje s jednakim problemom oko ruskog gasa, mada su jednako tretirane od „autoritarnog oca“ kome kao da je bilo najjednostavnije da istuče svu decu, umesto da među njima traži pojedince koji su bili nestašni. Srpski „nestašluk“ je tu, nažalost, najjednostavniji, mi nemamo para da platimo ono što smo dužni, pa pokušavamo da se provučemo ulagivanjem i skrivenim teranjem pravde preko domicilnih medija.
Gore spomenuta Mađarska u stvari je postala glavna energetska ljubimica Moskve, posle kredita od 10 milijardi dolara, koji je ugovorno obećan predsedniku Orbanu za izgradnju novog nuklearnog reaktora u velikoj elektrani u Pakšu. Uz to se još letos raširio glas (ne samo u mađarskoj i hrvatskoj štampi, nego i u Ruskom slovu) da su Rusi radi da kupe MOL-ov udeo u hrvatskoj INI (reč je o udelu od oko 45 odsto, ali sa „pravom upravljanja“ celom kompanijom) i da tako „zaokruže“ dominaciju na energetskom tržištu Balkana. Obećavaju pri tome, ne samo dobru cenu, nego i nova istraživanja nafte i gasa u jadranskom primorju, a navodno je nedavno šef Gasproma Aleksej Miler, Hrvatskoj stavio u izgled i poseban krak Južnog toka. Uz sve to bi verovatno išla i realizacija nekadašnjeg projekta „spajanja“ naftovoda Družba sa lukom na Krku, i tako redom.
Sudeći po prošlonedeljnoj Rojtersovoj informaciji, ova ideja naišla je na žestoko protivljenje SAD. Prema istom izvoru, Vašington je poslednjih meseci pokrenuo jasnu kampanju pritiska i na Budimpeštu i na Zagreb, da takva prodaja INE Gaspromnjeftu ne dolazi u obzir, pa ni svako drugo ukopavanje Rusije u balkansku energetiku. Navodno je američki senator Kristofer Marfi proteklih dana direktno „lobirao“ u Zagrebu protiv prodaje INE Rusima, a prema Mađarima izgleda da su uvedene (ili pripremljene) čak i mere „zabrane ulaska“ u SAD onim ličnostima (čini se i nekim ministrima) koje su navodno umešane u korupciju.
Sve to je i podloga mnogobrojnih ovogodišnjih priča da je Hrvatska u stvari najzanimljivija zemlja za Ruse na Balkanu, te da bi i Zagrebu nekako bilo lakše da Rusi u njenu energetiku uđu preko Mađarske, a ne direktno iz Srbije (valjda da bi se manje zamerila Americi).
Novi magazin, 07.11.2014.
Peščanik.net, 07.11.2014.
