Možemo li nešto “prepisati”

Ovih dana pogledao sam nešto pažljivije program novog premijera Vlade Hrvatske Tihomira Tima Oreškovića, da pokušam da uočim nema li u njemu nečeg što bi naš premijer Aleksandar Vučić mogao diskretno “prepisati” u svoj plan reformisanja i oporavka privrede u Srbiji.

Odmah da kažem da uprkos tome što su, generalno posmatrajući, problemi ekonomskog razvoja Srbije i Hrvatske samo naizgled gotovo isti, u programu novog hrvatskog premijera nema mnogo pravaca akcije koji već nisu nominalno prihvaćeni i u Srbiji, mada se kod nekih ne oseća da je njena vlada na njih “fokusirana”.

Naime, zagrebački analitičari su već primetili da premijer Orešković često govori o akcijama na koje će se “fokusirati”, dok naš premijer odaje utisak šefa tima koji je spreman da konstituiše i kontroliše vascelu vladinu politiku, u kojoj baš nije jasno šta je u njoj prioritetno, a šta samo “ukrašava” njenu delatnost da bi stranke koje sede u toj vladi stekle popularnost u biračkom telu. Možda ova razlika potiče od toga što Oreškovića nije izabrao narod, već političke stranke i grupe koje su nakon izbora sklopile vladajuću većinu, a Vučić je sa SNS-om glatko pobedio na poslednjim izborima i očigledno je nameran da svoju poziciju učvrsti i na sledećim, prevremenim izborima. Elem, ne znam da li će novi hrvatski premijer doista pokazati da je na neke probleme “fokusiran” mimo volje političkih snaga koje su ga odabrale, kao što sam siguran da je jedna od mana premijera Vučića i njegove vlade što u njihovoj politici često ne znamo na čemu je “fokus”.

Orešković je preuzimajući premijerski posao u Zagrebu istakao pet prioriteta: smanjivanje deficita i javnog duga putem aktiviranja mrtvog kapitala; povećanje efikasnosti javnog sektora; podizanje konkurentnosti privrede; pokretanje investicija u energetici i infrastrukturi uz pomoć fondova Evropske unije; i pokretanje reforme zdravstva. Na letimičan, prvi pogled reklo bi se da je srpski premijer Vučić te (kao i još niz drugih) iste ciljeve istakao još pre dve godine u svom promotivnom premijersko ekspozeu. No, ima i tu važnih razlika.

Kad je reč o “prvom hrvatskom fokusu”, moglo bi se reći da Orešković dosta optimistično računa da će, umesto štednjom, javne deficite smanjiti boljim korišćenjem državnog kapitala u nekretninama i u javnim preduzećima, što se može pokazati kao pretežak posao i za dosada uspešnog poslovnog tehnokratu, kakav on jeste bio u nekadašnjoj “Plivi”, a pre toga u kanadskim firmama. Podsećamo, s tim u vezi, da je javni dug Hrvatske preko 86 odsto njenog BDP-a, a da je taj BDP prošle godine iznosio nešto manje od 50 milijardi evra. Dakle reč je i o daleko većem BDP-u od onog koji je ostvarila Srbija (manjem od 33 milijarde evra prošle godine), ali i o daleko većem javnom dugu (u Srbiji on sada zahvata oko 76 odsto BDP-a). Čini se, otud, da Srbija može da se “fokusira” samo na bolju upotrebu mrtvih državnih kapitala u nekretninama (i požuri, na primer, sa restitucijom, u tom pravcu).

Kad je reč o privatizaciji javnih preduzeća, ni Orešković se ne izjašnjava konkretno o svojim planovima, jer o tome sada mudro ćuti i HDZ – stranka bez koje ni ne bi dobio novi posao. Oko drugačijih metoda poboljšanja efikasnosti javnih preduzeća, kao raširene mantre u državama postsocijalizma, Vučić zapravo nema šta da “prepiše” iz Oreškovićevog programa.

Pošto se Srbija u sporazumu sa MMF-om već izjasnila za “povećanje efikasnosti javnog sektora”, ni drugi fokus iz Oreškovićevog programa tu ne nudi neke ideje koje bi se mogle imitirati u Srbiji. Druga je stvar što ni u jednoj od ove dve zemlje taj posao nikako da odmakne već decenijama, jer vladajuće stranke u tom sektoru imaju snažne stranačke interese.

Ni u domenu “povećanja konkurentnosti gospodarstva”, na teoretskom planu, Orešković zasad ne nudi nešto naročito novo, osim što njegovo lično poslovno iskustvo može ovde odigrati značajnu ulogu. Naime, on bi trebalo na tom terenu da brže od našeg premijera (koji pre dolaska na premijersku poziciju nije vodio velike privredne poslove) razume u čemu je “kvaka” privredne konkurentnosti. No, istovremeno, Orešković sigurno mnogo manje zna o “kvakama” u političkoj konkurentnosti, što njegov premijerski mandat može da obeleži velikim ličnim mukama.

Kad je reč o o pokretanju investicija u energetici i infrastrukturi, Oreškovićev položaj je na tom planu komforniji od Vučićevog, jer su mu na raspolaganju 10 milijardi evra “rezervisanih u EU fondovima” za Hrvatsku, dok Srbija treba da se bori sa mnogo konkurenata sa Balkana za otprilike sličnu ukupnu količinu infrastrukturnih investicija obećanih u tzv. Berlinskom procesu.

Sve u svemu, ne vredi mnogo zavirivati u Oreškovićev premijerski domaći zadatak, tamo ne možemo tražiti inovativna rešenja za naš slučaj. To ne znači da građani Srbije neće primetiti da li se u narednim godinama ekonomski jaz između dve komšijske države širi ili sužava. U poslednjih 25 godina se širio.

Novi magazin, 05.02.2016.

Peščanik.net, 05.02.2016.