Bez obzira što je poseta predsednika Ruske federacije Vladimira Putina Srbiji organizovana povodom obeležavanja oslobođenja Beograda pre 70 godina, pa je tako prevashodno dobila politički značaj, ona je iskorišćena i za dosta pompezno potpisivanje „sedam međudržavnih sporazuma“ pred televizijskim kamerama.
No, iznenađujuće je da je sadržaj tih sporazuma, onih o kojima je naša javnost bar šturo informisana, prilično mršav i bez krupnijih novosti. U stvari, u tim sporazumima najozbiljniji su već prilično stari železnički ugovori, koji se oslanjaju na ruski kredit od 800 miliona evra od pre tri godine (rekonstrukcija tri deonice pruga u Srbiji i kupovina 27 prigradskih šinobusa).
Kad je reč o ključnoj oblasti srpsko-ruske ekonomske saradnje, energetici, izgleda da ovoga puta sa Putinovom delegacijom nije postignuto gotovo ništa. To se odmah moglo zaključiti i po tome što uz ruskog predsednika nismo ni videli ministra energetike Rusije (Novaka). Prvo, a to je zapravo i jedina ekonomska vest šireg značaja, Putin je gotovo nedvosmisleno, baš u Beogradu, saopštio da se Južni tok odlaže i da njegova država ne može graditi skupi gasovod ako ga druga strana (Evropska unija) osporava. Drugo, sa srpske strane je natuknuto da je Putin pokazao razumevanje prema molbama srpske strane da se NIS (pod ruskom kontrolom) prisnije poveže sa pančevačkom Petrohemijom i kikindskim Metanolsko-sirćetnim kombinatom (MSK). Istina je da je NIS u međuvremenu odobrio neke male benefite ovim srpskim kompanijama u prodaji specifičnih benzina, ali i da je više puta ponovio da ga ni Petrohemija ni MSK ne zanimaju kao nekakav deo „naftno-gasne linije“ u Srbiji. Zašto se, uprkos tome, ta priča i dalje stalno ponavlja i razvlači mogli bi da objasne samo stručnjaci za politički marketing.
Kad je reč o trgovinskoj razmeni Srbije i Rusije ostalo je nejasno šta stoji u svečano potpisanom „Protokolu o carinama“. Već sam naslov ovog sporazuma upućuje na zaključak da je hiljadu puta ponavljana priča da „sve što Srbija proizvede može bez carina da izvozi u Rusiju“, jer „samo Srbija u Evropi ima sa Ruskom federacijom sporazum o bescarinskoj razmeni“ u suštini političko-propagandna floskula. Tu mantru poslednjih pet godina čuli smo hiljadu puta (od Borisa Tadića do Nenada Popovića), a sada se tek očekuje da dobijemo kvotu za Fijate 500 iz Kragujevca i za „sireve i namaze“. Već ova dva primera podsećaju nas da spisak roba koje bescarinski možemo da izvozimo u Rusiju, po famoznom sporazumu o bescarinskoj razmeni, obiluje podužim nabrajanjem „izuzetaka“, pa se može razumeti zašto u Srbiju nisu pohrlili strani investitori da bi od nje napravili odskočnu dasku za rusko tržište.
Uostalom, kako je Ruska federacija pre godinu dana pristupila Svetskoj trgovinskoj organizaciji, i sam taj sporazum je postao pravno problematičan, jer u STO važi pravilo da spoljnotrgovinske olakšice koje daš jednoj državi, moraš dati i svim ostalim državama članicama STO (uzgred, Srbija ne mrda u procesu pristupanja STO-u). Dakako, STO je i protiv trgovinskih ratova među članicama – pa se oni ipak zapodevaju, što na neki način znači da zapadne sankcije prema Ruskoj federaciji, „dreše ruke“ Moskvi da uzvrati i uvoznim restrikcijama, i povlasticama za određene partnere. Ipak, povlastice Srbiji su zasad minorne, osim ako, na primer, zabranu uvoza određene prehrambene robe sa Zapada u Rusiju ne shvatimo kao veliku privilegiju Srbije.
Ovde treba ponoviti da se utisak da su ekonomski sporazumi koji su svečano potpisani sa Rusijom zasad prilično mršavi oslanja na informacije koje su doprle do naše javnosti. Možda bi taj utisak bio bolji kada bi pouzdanije znali šta je, možda, još pokrenuto od ekonomskih tema u relativno kratkim direktnim razgovorima predsednika Nikolića i premijera Vučića sa predsednikom Putinom i članovima njegove delegacije.
Valjda je i o „boljoj budućnosti“ bilo reči, kad je visoki gost u svom javnom obraćanju (televiziji i novinarima) napomenuo da su moguće rusko-srpske investicije u zajedničku poljoprivrednu proizvodnju i kada je generalno nagovestio da bi ruska ulaganja u Srbiju mogla narasti na 10 milijardi dolara. Zapravo, toliko visok nivo ulaganja sigurno nije logično vezivati samo za poljoprivredu, već bi se moralo pomisliti na grane sa „skupljim ulaganjima“ (namenska industrija, energetika i druge slične grane). No, simptomatično je da je Putin spomenuo samo poljoprivredu. Da ne prođemo kao nekada davno Bugari, kojima je u nekadašnjem SEV-u zapalo da budu „baštovani sa Balkana“?
Novi magazin, 24.10.2014.
Peščanik.net, 25.10.2014.
