Nekadašnji urednik tabloida „Balkan“, potom urednik „Blica“, od nedavno pomoćnik glavnog urednika nedeljnika NIN – Stojan Drčelić, dosetio se da u nekakvom tekstu pod naslovom „Pokojnici za potkusurivanje“ onako, tek da mu kompjuter vidi put, pomene Vladimira Bebu Popovića. Usledilo je ono što je moralo da se desi: Vladimir Popović poslao je pismo Vesni Mališić, drugom pomoćniku glavnog urednika. Potom se glavni urednik ovog niskotiražnog glasila Nebojša Spaić iznervirao što pismo nije naslovljeno na njega, onda je seo i napisao dve rečenice o mučnini koja ga, tako malaksalog, nije sprečila da ime Vladimira Popovića stavi na naslovnu stranu. Mučnina je mučnina, ali – tiraž je tiraž!
U tjedniku NIN čiji je glavni urednik već legendarni Nebojša Spaić, prošle se nedelje pojavio tekst Stojana Drčelića u kojem se, recimo, nalaze sledeće rečenice:
DRČELIĆ (1): Mala je ova Srbija za takva dva pokojnika. Oni i mrtvi više dele, nego što ovi živi sastavljaju. Njihov je potencijal veći, a ideološki program jači i ukusniji od svega što se na političkoj trpezi u Srbiji trenutno može probati. Na održavanju njihovih harizmi, na stvaranju mitova i legendi, na podgrevanju teorija zavere radi se uporno, marljivo, sa misionarskom predanošću. Otud je razumljivo što se sve glasnije čuju, s jedne strane, oni koji prete da ćemo „Miloševića od blata praviti” i drugi koji se pitaju “zašto u školskim učionicama nema “Đinđićevih slika”.
DRČELIĆ (2): Nije važno da li se kolone nadahnjuju pod lipom u Požarevcu ili u Aleji velikana u Beogradu, važno je da se ništa korisno ne radi, da se orijentalnim mirom i strpljenjem pretrajava u ideji da Srbija ostane poludržava i nedovršeno društvo i da sve što može biti završeno ostane dopola urađeno, ni riba ni devojka, nešto zauvek između. Tako nam je od Solunskog procesa Apisu, do danas. Sada je već sasvim izvesno: politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, ako je uopšte postojala i ako scenario za krvavi epilog nije napravljen u inostranstvu, nikada neće biti razjašnjena. Neće, jer sem porodice pokojnog premijera, nema ni stranke, ni institucije kojoj je potpuna istina potrebna. Ovakva kakva je, izvesno je. Srbija istinu niti zaslužuje, niti bi je mogla podneti.
DRČELIĆ (3): Ako nekim slučajem ne bi bilo uverenja o široj zaveri oko streljanja premijera, gde bi svakog marta nastupala grupa šlager-politikanata koja se, gle čuda, kako vreme odmiče sve jasnije sećaju svakog detalja o Đinđiću, onih koji kako godine prolaze sa Đinđićem prelaze na „ti”, a politička posela počinju sa „Ja i Zoran…”
DRČELIĆ (4): Šta je udobnije za Čedomira Jovanovića nego da još neku godinu šeta pod senkom Đinđića. Da ga uvek citira kad mu odgovara i da ra uvek prećuti kad je politički lukrativno. Ko bi se danas setio da je Beba Popović živ, da Đinđić nije mrtav?
DRČELIĆ (5): Milošević, Đinđić, Ćosić, Koštunica, Tadić, Nikolić, Šešelj, Čavoški… Kao u snu, na traci, živi izmešani sa mrtvima, isprepletenih ruku drže nas u obruču zabluda, daleko od modernog sveta, daleko od ideje normalnosti. Odgovora na pitanje zašto živimo tako loše, nema. A kad se probudimo iz košmarnog sna, onda kreću mitinzi srpskih naprednjaka. Hrabro je organizovati masovne proteste u zemlji u kojoj ljudi vezuju sebi konopac oko vrata zbog neplaćene struje. Baš hrabro.
Službena beleška glavnog urednika Spaića:
“Pismo Vladimira Popovića odlučio sam da objavim (ni šta po zakonu nisam obavezan, jer ništa ne demantuje) pre svega da bi čitaoci NIN-a imali još jednu mogućnost da zaključe kakva je ličnost autor pisma, zato što je on značajna osoba u našem javnom životu. Osećanje mučnine, koje će pismo svakako izazvati kod čitalaca, kao što je izazvalo kod mene, uzrokovano netačnostima i uvredama, ipak ostaje.”
Pismo Vladimira Popovića upućeno Vesni Mališić:
Poštovana gospođo Mališić, obraćam Vam se kao zamenici glavnog urednika časopisa “NIN” sa molbom da svom kolegi, takođe zameniku urednika, prenesete poruku koja se tiče uređivačke politike lista u kome zajedno radite. Obavešten sam da je u poslednjem broju nedeljnika “NIN”, Vaš kolega Stojan, objavio kolumnu u kojoj mudruje o trenutnim događanjima u vezi sa političkom pozadinom ubistva Zorana Đinđića, pa sa neke visine mudraca i moralne veličine daje sebi dozvolu da kritikuje sve i svakoga, objašnjavajući čitalaštvu šta se zapravo dešava.
Iako mislim da osoba – u srpskoj javnosti poznata kao urednik mafijaških glasila poput “Balkana”, tabloida čija je jedina uloga bila opstrukcija suđenja ubicama Zorana Đinđića, promocija Zvezdana, Legije, braće Simović i ostalih ološa i njihovih advokata – u nekom normalnom društvu ne bi o toj temi smeo ni reč da progovori, moje obraćanje Vama nije uzrokovano tim povodom. Vaše je pravo i pravo vaših vlasnika, da takvim osobama dozvoljavate da pišu o toj temi, posebno ako se to uklapa u vašu uređivačku politiku, ako verujete da je to dobro za ugled novine u kojima radite, a još donosi i profit vlasnicima – onda je, svakako, iluzorno o tome polemisati.
Povod mog obraćanja Vama je zloupotreba pozicije novinara i funkcije zamenika urednika koju Stojan Drčelić u NIN-u obavlja. Naime, u toj poslednjoj kolumni koju je Stojan napisao, na silu i bez ikakve veze sa pomenutim tekstom ubacio je moje ime, i verovatno po njegovom mišljenju neku duhovitu dosetku koja glasi „..ko bi znao da je Beba Popović živ da Đinđić nije mrtav”.
Da je ovo napisao bilo koji drugi novinar Vašeg lista ja ne bih reagovao. Pomislio bih da iz legla Vrzića, Reljića, Ikonića, Milosavljevićke i sličnih, ništa bolje i ne može da se kaže. Smatrao bih da novi redakcijski tim nastavlja tradiciju da o meni piše na silu, kao što su i ovi kvazi-novinari radili, koristeći klevete i laži, dodvoravajući se šefici kriminalne grupe Ljiljani Nedeljković i dugogodišnjem neformalnom uredniku „NIN-a“ Radetu Bulatoviću (samo u jednom broju „NIN-a“, nakon ukidanja „Sablje“, o meni je objavljeno šest tekstova!). Međutim, činjenica da je to napisao Stojan, govori da je u pitanju zloupotreba teme, novinskog prostora i pre svega funkcije koju obavlja. Zašto ?
Zato što Stojan najbolje zna da li sam i koliko sam živ ! Zato što je Stojan, do skoro, u ratama, plaćao kaznu na koju ga je sud osudio jer je u jednom od tih mafijaških glasila u kojima je radio i koje je uređivao o meni pisao laži i klevete! Naravno u sklopu promocije ubica i opstrukcije zvaničnih optužnica.
Znao je Stojan vrlo dobro da sam živ, kada me je po hodnicima Palate pravde, vukao za rukav i molio da povučem tužbu, nudeći za uzvrat sve što treba, ali nije prihvatio moj predlog da objavi demant, jer se to mafijaško glasilo po viđenom scenariju ugasilo, a Stojan nije želeo da u “Blicu”, novom listu u kome je našao uhljebljenje, to piše jer bi mu, po njegovim rečima, to “štetilo kod kolega”!
Znao je Stojan da sam živ i kada je molio i zvao Brunu Vekarića, opet zloupotrebljavajući položaj novinara, da zamenik specijalnog tužioca zove mog advokata i moli ga da prihvati da kaznu plaća u ratama, jer nema para! Znao je Stojan, koliko sam živ, i kada sam njegovu molbu da plaća kaznu u ratama prihvatio pa je i to prekršio, a onda molio da se i taj rok prolongira, jer dolaze praznici, rođendani, letovanja – a Stojan para nema. Znao je Stojan odlično koliko sam živ, kad je svaki čas zvao mog advokata Antu Boškovića i cvileo da mu se oprosti kamata ili da mu se da još malo vremena, verujući “da se Beba Popović neće ljutiti na njega “. Znao je Stojan najbolje koliko sam živ, jer mu nisam dozvolio da izbegne plaćanje kazne, pa je do poslednjeg dinara, sve kako je sud naložio, morao i da plati. Prošlo je vreme, Stojan je kaznu platio, ali se nije opametio. Muči Stojana činjenica da ga je neko pred sudom raskrinkao i još naterao da plati.
Nije mu pomoglo ni to što se na sudu branio, da se u novinama ništa nije pitao, da su novine čiji je on bio urednik uređivali drugi, da su tekstovi donošeni već napisani od Aca Tomića i Borisava Mikelića, a da je sve to morao da radi jer mu je trebao posao!
Zaboravila je (ili nije) stručna javnost, ko je Stojan, pa je promovisan u nekakvog važnog urednika, tobože uglednog nedeljnika i sad Stojan sa tih pozicija, analizira, savetuje, mudruje, daje vrednosne sudove, kritikuje, piše o političkoj pozadini?! I pomislio Stojan, evo prilike da se sveti, da on svoje lične frustracije rešava kroz funkciju zamenika, da prostor u novinama u kojima radi, koristi za lične ratove.
Naravno da je ovo neprimereno i neprihvatljivo u profesionalnom novinarstvu, kao što je potpuno očekivano i normalno od osobe koja je uređivala novine, koje su promovisale Legiju, Zvezdana i sve njihove teorije.
Poštovana gospođo Mališić, samo je jedan povod mog obraćanja Vama. Da Vam saopštim činjenice i da Vas zamolim da prenesete Stojanu poruku, da ako još jednom zloupotrebi položaj i funkciju koju je dobio u „Ringieru“, kako bi se meni svetio zbog sudske kazne koju je morao da plati, biću prinuđen da se onda i ja bavim njime i njegovim delom i da tražim od lista u kome radite, da te tekstove objavljuje. Kako će činjenice o Stojanu dodatno oštetiti ionako srozan ugled nedeljnika „NIN“, verujem da ćete sve učiniti da ga u njegovim zloupotrebama sprečite.
P.S. Razloge zbog čega sam izbegao da pismo pišem glavnom uredniku zadržaću za sebe. Naravno da shodno profesionalnim normama u novinarstvu, ali i zakona o informisanju očekujem da ovo pismo objavite u sledećem broju vašeg nedeljnika.
E-novine, 25.03.2011.
Peščanik.net, 27.03.2011.
