MUK!

Iz nedavne TV debate o stanju u medijima, ostao mi je urezan u pamćenje komentar predsednice novinarskog sindikata, koja je rekla da zakone koji regulišu ovu sferu smatra nelegitimnim jer su doneti bez javne rasprave, a mišljenja novinara uopšte nisu bila uzeta u obzir. Na svu muku, došlo mi je da se nasmejem glasno i gorko… A kada su to vlasti obavljale konsultacije, organizovale debate i pitale one na koje se ti zakoni odnose? Mogla bih poći od početka tranzicije, od vremena prvobitne akumulacije kapitala kroz kriminalnu privatizaciju. Građani nisu odlučivali ni kada se radilo o ustavu ili ma kojem zakonu, a ekspertske grupe su se po pravilu sastavljale od ljudi koji neće talasati, koji se smatraju „svojima“. Primera ima bezbroj, a zaključak je jednostavan: javne rasprave (deliberacije) nema i važnije je doneti zakon nego iznaći put do dobrih rešenja. Tako građani postaju podanici koji tiho prigovaraju, ali ne sudeluju u javnom životu svoje političke zajednice (polity), niti uspevaju da se suprotstave rešenjima kada su suprotna njihovim interesima, pa i zdravom razumu. Poslednja kap u čaši je bio neuspeh zakonodavne inicijative grupe građana (“Aman“), koji su skupili 10 hiljada potpisa i podneli parlamentu zakonski predlog. Ipak, to ostaje jedan od malobrojnih svetlih primera o tome da grupa osvešćenih građana, svesnih zajedničkih interesa, mogu zakucati na vrata parlamenta. Ovo nije prvi čin ove vrste, a neće biti ni poslednji. Tako se uči i praktikuje demokratija, a ovo je svakako i šamar za sve poslanike koji više od dve decenije ne koriste pravnu mogućnost da sami pokrenu ovakav zakonodavni postupak. Čak i dok se svađaju, jedinstveni su kada se donosi zakon o povećanju njihovih plata i beneficija.

U fokusu ove kolumne je ipak jedna druga tišina, bolje reći – muk na univerzitetu… Neki se s pravom pitaju gde su profesori i zašto ne reaguju na najnovije (više im se ne zna broj) izmene Zakona o visokom obrazovanju. Samo ubeđeni idealisti i dalje očekuju burne reakcije nakon skandaloznog odvajanja Medicinskog fakulteta od njegovog korpusa (Univerziteta Sv. Kiril i Metodij) putem posebnog zakona koji uređuje medicinske studije, ili zbog novih izmena Zakona o visokom obrazovanju u skraćenom postupku, u času kada opozicija bojkotuje rad parlamenta, a akademska zajednica nije ni znala šta joj se sprema. Priznajem, očekivala sam da bar medicinari odreaguju odlučnije, onako kao što se bore (ili su se borili?) protiv idiotskog principa o plaćanju po učinku. Uzalud! Donet je lex specialis na već postojeći lex specialis, pa tako ono što važi za ostale na univerzitetu ne važi za studije medicine.

Univerziteti u Makedoniji su najbolji (i najsramniji) primer efekta kuvane žabe. Tako se dugo „krčkaju“, navikli su na visoku temperaturu i kutlaču vlasti i sve začine koji im se dodaju, onako iz malog mozga. Najnovije promene zakona su ostale bez reakcija u „bazi“. Dan nakon što su zakonske promene donete, među kolegama je to bila tema za razgovor uz kafu, a ne za raspravu. Većina nije ni znala o čemu se radi, a još manje njih je pročitalo tekst zakona. Ali rasprava je živnula kada su na dnevni red stigli lični interesi i ambicije – izbor članova Nastavničkog veća (po delegatskom sistemu). To je, čini se, jedina „politika“ koja pali strasti; sve drugo ostaje na nivou rekla-kazala: ma hajde videćemo kako će to funkcionirati i kako ćemo se snaći. Nekoliko dana kasnije, kolega iz drugog instituta na Filozofskom fakultetu je napravio (frojdovsku) omašku pitajući me jesam li izabrana za člana Glasačkog veća. I pre nego što sam reagovala, on se sam sebi nasmejao jer je naravno mislio na najviše naučno i stručno telo, Nastavno veće. Ali nije mnogo pogrešio, jer izborne kombinatorike, lobiranja i vizantijske igre imaju jedinstveni cilj: stvaranje odgovarajućeg glasačkog tela koje će dekanu osigurati drugi mandat. Redovni profesori, posebno oni glasni – out, docenti i studenti – in. Ovo kažem kako bih opisala trenutnu atmosferu i „brige“ na univerzitetu… Gde su profesori? Deo njih je u glasačkim većima, deo gura nauku (do makedonske granice prema Srbiji, a oni ambiciozniji „čak“ do Ljubljane), trećoj grupi su političke ambicije ispred svega, pa sada odrađuju posao za opozicioni „otpor“ ili su dobro plaćeni (vladinim i nevladinim) projektima. Istini za volju, u opozicionim redovima ima profesora koju su se osvrnuli na zakonske promene, ali uglavnom u kontekstu zahteva za prevremene izbore i ispred građana koji pojma nisu imali o čemu se radi. Ali i to je bilo dovoljno da izazove jedno kolektivno „uaaa, dole vlada“. Sasvim sam slučajno saznala da je elitistička grupa koja sebe naziva Vox Academica održala debatu u klubu nevladine grupacije GEM (Građani za evropsku Makedoniju). Ostalo je nejasno zašto tamo, a ne na univerzitetu? Navodno, nisu mogli da dobiju prostorije. I koja je tu poruka? Da su i oni kapitulanti, jer među njima ima i senatora i prodekana, a eto nisu uspeli da se izbore ni za vraćanje/korišćenje autonomije time što bi organizovali debatu na teritoriji univerziteta. Autonomija se brani i ostvaruje pre svega unutar univerziteta, i to nasuprot različitim instancama moći, pa ako u tome nismo uspeli, koji je smisao za sve optuživati vladu, sa ulice?

A šta se zaista desilo? Tamo gde je prethodni ministar Todorov stao (a sada kao ministar zdravstva uništio medicinske studije), produžio je njegov naslednik, ministar Kralev. Dakle, ne radi se o ministrima, nego o konzistentnoj politici vlade koja preko navodnog usaglašavanja makedonskog univerzitetskog obrazovanja s evropskim standardima, koristi priliku da uspostavi kompletnu kontrolu nad njim. Što se vlasti tiče, sasvim je jasno zašto ona ne želi autonomni univerzitet, ali ono što brine je što i profesori (s retkim izuzecima) ne znaju ni da definišu autonomiju, a još manje su spremni da je brane. Mlađi kolega s pravom i s puno rezignacije primećuje da vlast ne treba da se boji ovakvog univerziteta, koji bi ostao po strani čak i da ima netaknutu autonomiju. Ustavni sud „mudro“ ćuti i nije se izjasnio ni po zahtevu za preispitivanje ustavnosti prethodnih, daleko većih i značajnijih izmena u visokom školstvu iz 2011.

Ali ta 2011. je ipak bila drugačija. Usred talasa nezadovoljstva bila je stvorena mala skupina, unikatna po svom karakteru jer je po prvi put uspela da na jednom mestu okupi profesore i studente, koji su u vreme protesta profesora i kontraprotesta studentske organizacije (odane vlastima) stvorili jezgro onih koji su shvatili da smo na univerzitetu zajedno i da treba da branimo autonomiju, i zbog sebe i zbog onih koji dolaze iza nas. Ta skupina koja je sebe nazvala „sokratovcima“ otvorila je teme, ali i dijalog, i naravno odmah zaslužila epitet sumnjivih partibrejkera. I oni su imali praktične probleme, ali su uporno svoje sastanke održavali na teritoriji univerziteta. To vreme neću nikada zaboraviti, jer sam bila svedok kako se mladalačka energija i buntovnost spajaju i razgovaraju sa iskustvom i mudrošću starijih kolega, a sve u duhu uzajamnog poštovanja. Neki od profesora su davali podršku, ali iz daleka, da se ne vidi previše. Dve godine kasnije i ta mala iskra je skoro nestala, osim u očima/rečima pojedinaca koji se sećaju tog neverovatnog iskustva. A dijagnoza je ostala ista kao i tada: odavno se ne može govoriti o upadu u autonomiju univerziteta, već o njenom totalnom padu. Autonomija je odavno prestala da postoji, pa se nema na šta vršiti upad. Retorika kojom se elaborirao zakon je tipična za neoliberalni kapitalizam, koji teži pragmatičnosti i primenljivosti, a ključni standardi su oni koji vode ka „employability“ (’zapošljivosti’). Oni koji ne znaju da čitaju između redova, mogu videti i dobre stvari u novim rešenjima. Priznajem, čak se i meni dopada kako mali Đokica zamišlja transformaciju makedonskih univerziteta u svetske, tako što će se svake godine deo profesora i najboljih studenata slati na jedan od 500 najboljih univerziteta u svetu i tako što će se uspostaviti institucionalna suradnja s njima preko programa i joint diploma! Ne umri magarče do zelene trave, kaže narod. Vidim, Harvard je jedva dočekao ovo zakonsko čudo iz Makedonije. Ukoliko se ovo ne ostvari, sleduju visoke novčane kazne, za makedonske institucije naravno. Paradoks je u tome što vlasti smišljaju nerealne planove i drakonske kazne, a pri tome ne ulažu ni denar u univerzitete ili u stipendiranje najboljih studenata. Neki fakulteti su ovih meseci zatvoreni jer nemaju grejanje, mučimo se sa elementarnim uslovima za pristojnu nastavu (predajem u učionici u kojoj je staklo na prozoru polomljeno već par meseci), a o istraživanjima i da ne pričam (to nam je kao lični hobi, pa kako se ko snađe). Ali dekanati i rektorati ćute. Muk! Kažu, teško je, ali snaći ćemo se nekako. Oni su se oduvek najlakše uklapali u ovakve promene, jer su yes-sayeri (klimoglavci) i znaju da menadžuju novac (zašto bi se inače tukli za nove mandate). Znate li na čija će leđa pasti svi ovi novi centri i šetnje po svetu? Razume se, na leđa studenata i njihovih roditelja. Čak nisam sigurna ni da će baš najbolji među njima dobiti šansu da posete neki strani univerzitet. Studenti su i do sada bili žrtve komercijalizacije studija, a nije daleko dan kada će se plate na univerzitetima smanjiti da bi se ispunile nove obaveze ili će se otkriti novi načini za izvlačenje novca od naših „mušterija“, studenata. Tek će nas tada zaista postaviti na suprotne strane fronta klasne borbe između profesora i studenata. Dok će vlasti u populističkom stilu verovatno ukazivati na profesore kao glavne krivce za sve studentske muke.

Nova Makedonija, 11.02.2013.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 12.02.2013.