Premijer i vicepremijer demonstrirali su ovih dana veliki kapacitet da temeljno obesmisle Paradu ponosa. Prvo se vicepremijer istakao svojom koherentnom homofobijom i pred domaćom i pred stranom javnošću. A onda je premijer, ugledavši se na vicepremijera, sopstvenu homofobiju začinio još i smelom dijagnozom o nenormalnosti pripadnika LGBT zajednice. Pošto pored njega nije stajao izvestitelj Evropskog parlamenta, premijer je potencijalnim učesnicima Parade i zapretio – čemu to oni imaju da se nadaju i kakvo to razumevanje uopšte očekuju, pitao se naglas premijer, kada su se prošle godine usudili da prikažu Isusa kao homoseksualca i time povrede versko osećanje koje deli većinska Srbija. Tako se ispostavilo da je izvestitelj ipak požurio sa i inače bezrazložnim pohvalama: da se danas našao kraj premijera i saslušao njegovu dijagnozu, izvestitelj bi se, valjda, pre ugrizao za jezik nego što bi govorio o vidnom poboljšanju odnosa prema LGBT zajednici u Srbiji.

No, neka izvestitelj odgovara onima koji su ga poslali da odavde izveštava, a nama ostaje da se pitamo kakav bi učinak bio i šta bi to govorilo o ovdašnjem društvu sve i kada bi se Parada u subotu zaista i održala. Premijer nam je stavio do znanja da će se Parada održati isključivo ako bude dovoljno jak pritisak iz Evropske unije da se to dogodi. Da tog pritiska nema, i premijer i vicepremijer uglas poručuju, Parade ne bi bilo. A ne bi je bilo jer je to nenormalno i kao takvo, dakle nenormalno, ugrožava osećanja inače normalnih građana Srbije koji su svi – izuzev članova DS-a – sve sami hrišćani, dakle pobožni, čestiti i porodični ljudi. Uostalom, ti pederi i lezbejke ionako imaju sva prava, pa nije jasno, i to se pita premijer, zašto bi još i da šetaju da ih svi takve nenormalne vide.

Ne bih se ja ovde pitao hoće li premijer i vicepremijer ikada shvatiti da su pravne mere protiv diskriminacije tek preduslov za postizanje pune ravnopravnosti pripadnika neke potlačene grupe. Obojica su u ovih par dana pokazala da ih ni ustav ni zakon ne obavezuju na poštovanje dostojanstva i prava pripadnika LGBT zajednice, koje premijer bez ikakvog problema naziva nenormalnima, što je za vicepremijera verovatno izvanredan primer za ponašanje koje je suprotno od licemerja, što će reći – slika i prilika političkog integriteta i doslednosti. To što su taj integritet i doslednost oličeni u nepoštovanju ustava i zakona, to jest u kršenju nečijih elementarnih ljudskih prava, njima ne smeta – obojica su se izveštili u toj disciplini još tokom devedesetih. Dakle, sva je prilika da njih dvojica nikada neće shvatiti da je svrha Parade upravo u tome da se pokaže da su pripadnici LGBT zajednice ljudi kao i svi drugi, ni manje ni više normalni od ostalih.

Svrha Parade je i u tome da oni koji ne pripadaju LGBT zajednici dobiju mogućnost da javno izraze solidarnost sa njenim članovima. I premijer i vicepremijer uplašili su se da će neko pomisliti da su njih dvojica obični pederi ako se pridruže povorci. Reći im sad da nije potrebno da se bude crn ili Rom da bi se ljudi tamnije boje kože podržali u borbi protiv diskriminacije, te da ni onaj koji maršira sa pederima ne mora nužno biti peder nego samo osoba sa dovoljno razumevanja i saosećanja za patnje ljudi koji su obeleženi stigmom „nenormalnosti“ – čini se kao uzaludan posao. Zabavno je ipak što ni premijeru ni vicepremijeru nijednom u prošle tri decenije nije zasmetalo što su „Srbi“ nazivani raspetim narodom, ali im je problem kada neko stradanja homoseksualnih osoba u našem društvu uporedi na jedan vizuelno ubedljiv način sa Isusovim stradanjem. Ne bih sad ovde nijednog od njih da zgražavam raznim tumačenjima odnosa između Isusa i njegovih učenika, bilo bi to prejako za njihove nežne muške uši. Ali, treba reći da zbunjuje premijerovo pouzdanje u seksualne sklonosti samog Isusa, pa bi bilo lepo saznati gde se on o tome obavestio.

Od vicepremijera i premijera, ipak je ovde važnije zapitati se o poukama koje bi LGBT zajednica mogla izvući iz iskustva organizovanja Parade u proteklih nekoliko godina. Da li je oslanjanje na podršku iz inostranstva i pogađanje sa predstavnicima vlasti zaista jedini put kojim se stiže do ravnopravnog statusa i prihvaćenosti u društvu? Da li je možda vreme da se razmisli i o nekim drugim načinima organizovanja i o traženju nekih novih saveznika? Sve ako se u subotu Parada i održi, posle svega što je u ovih par dana izgovoreno, biće to samo kapric dvojice političkih siledžija koji su se uplašili pretnji jednog još većeg nasilnika, a to s ljudskim pravima nema nikakve veze.

Peščanik.net, 25.09.2013.

TEMA – PARADA PONOSA +

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)