U julu će se navršiti godina od dolaska koalicije SNS-a, SPS-a i URS-a na vlast. Po nekim svojim karakteristikama, ta godina mogla bi se označiti i kao – još jedna u nizu – nulta godina tranzicije. Od leta 2012. do danas, nova vlada vuče poteze koji bi se mogli tumačiti kao prekretnički i u institucionalnom i u normativnom smislu. Prvo, dogovor s kosovskim Albancima mogao bi se videti kao ispunjenje uslova za institucionalno zaokruživanje Srbije. Drugo, borba protiv korupcije mogla bi se razumeti kao pokušaj uspostavljanja vladavine prava u tako zaokruženoj Srbiji. Tom ključnom normativnom aspektu treba onda dodati i iskazanu želju da se Srbija priključi EU, to jest da prihvati norme na kojima Unija deklarativno počiva. Tako smo posle prelomnih 1990. i 2000, dobili, izgleda, i prelomnu 2012. Ima razloga da se 2012. vidi kao prelomna; međutim, ne i kao nulta godina tranzicije. Ona bi naime mogla biti prelomna jedino u smislu povratka ili obnove starog režima, na šta već ukazuju neki autori, poput Aleksandra Molnara na primer.[1] Da bismo stvari videli u tom svetlu, potrebno nam je i neko okvirno poimanje same tranzicije.

Uzorne tranzitološke studije Jona Elstera[2] i Pavla Jovanovića,[3] na koje ću se ovde ukratko osvrnuti, pružaju razumevanje tranzicije na osnovu koga se mogu proceniti tekući događaji u Srbiji. Prilično zdravorazumski i u dobroj meri s razlogom, Elster će pod tranzicijom podrazumevati svaki prelazak s jednog političkog režima na drugi. Na prvi pogled, to shvatanje tranzicije isključivo je deskriptivno. No, koliko god da relativizuje shvatanje pravde u tranzicionim promenama, vezujući ga za istorijski kontekst i lične sklonosti i interese protagonista, Elster će pod tranzicijom ipak dovoljno često podrazumevati prelazak od lošeg ka nekom boljem političkom režimu. Ono što Elster podrazumeva Jovanović jasno postavlja, i tome dodaje još neka bitna zapažanja (o transformativnoj ulozi države, na primer). Pošto je svestan normativnog elementa u definisanju tranzicije, Jovanović će uvek govoriti o demokratskoj tranziciji. To znači da pod tranzicijom treba razumeti prelazak od autoritarnih ili totalitarnih režima na demokratski režim. Pored toga, Jovanović elaborira i tezu o epizodnoj prirodi nedemokratskih režima. Naime, i autoritarne i totalitarne režime Jovanović vidi kao neku vrstu vanrednog stanja. Pri tom, jasan je Jovanović, tranziciju onda treba shvatiti kao povratak u redovno, to jest „normalno“ stanje. U tom povratku na „staro“ bitnu ulogu ima i sećanje na prošla, bolja, „demokratska“ vremena. Ovo naravno važi samo za društva koja su pre autoritarizma imala iskustvo demokratije. Ne odnosi se na prvu tranziciju, to jest na istorijsko prvo uspostavljanje demokratije.

Iz tog ugla posmatrano, kako izgleda današnja Srbija? Jedna stvar kada je reč o tekućoj „tranziciji“ odmah upada u oči: uporno traženje istorijskih uzora u domaćoj „nacionalnoj“ prošlosti, sa svim njenim monarhističkim primesama. Međutim, pozivanja na „bolju“ prošlost, to jest na zlatno doba srpske demokratije s početka 20. veka u blažoj ili na kolaboracionistički period iz 2. svetskog rata u notornoj nacionalističkoj varijanti, nikako ne mogu biti temelj za demokratizaciju današnjeg društva i stabilizaciju njegovih ustanova, naprosto zato što nijedan od ta dva modela ne bi izdržao ni normativnu ni funkcionalnu proveru. Primenjujući pravne i političke kriterije za prepoznavanje demokratije, srpske režime od pre 1. svetskog rata teško bismo mogli odrediti kao demokratske. Kolaboracionistički režim iz ratnog perioda nije bio u moralnom smislu dobar režim. Nijedan od ovih režima nije bio stabilan.

U tom svom istorijskom tumaranju, politička i intelektualna elita koja danas vrši vlast bez ikakve potrebe – dakle, isključivo svojom voljom – uplela se i u fašističku kontroverzu. Kao tranzicija, i fašizam se može koristiti kao deskriptivan termin: fašisti su oni koji se zalažu za institucionalizaciju političkog režima iz koga će biti proterani autonomija i pluralizam. Ljudska sloboda, ravnopravnost i pravo na razliku odbacuju se ideološkim pozivom na primat organski shvaćene zajednice. Nacional-fašisti su onda oni koji zajednicu vide kao organsko jedinstvo u čijem je temelju svest o zajedničkom poreklu, to jest krvnim sponama koje dijahrono i sinhrono vezuju članove u čvrstu „narodnu“ celinu, a „narod“ s vođom koji otelovljuje njegovu volju. Samo na tom osnovu, smatraju fašisti, mogu se dalje razvijati svest o zajedničkim interesima i međusobna solidarnost. Nasuprot tome stoje, recimo, politički liberalizam ili egalitarni liberalizam, koji osnovu društva vide u nečemu što nazivaju preklapajućim konsenzusom. Preambula Ustava Srbije kao i neka konstitucionalna rešenja u vezi s pravosuđem imaju jak fašistički potencijal, baš kao i domaće obrazovanje. Ni jedno ni drugo nije predmet interesovanja sadašnjih vlasti. One to jednostavne ne vide kao problem. Naprotiv, kulturnu politiku koju vodi vlada Srbije najispravnije je čitati u tom fašističkom ključu, baš kao i niz revizionističkih grobljanskih ceremonija na kojima je redovno prisutan vrh vlasti. U tom smislu, nova vlast ne predstavlja nikakav diskontinuitet sa devedesetima, a ako je u prethodnom periodu nekog diskontinuiteta i bilo, onda se ovo sad može videti samo kao povratak na staro.

Zašto su važni kultura i obrazovanje? To su polja u kojima se oblikuju i preispituju temeljne društvene vrednosti koje političku zajednicu drže na okupu. Zvanične obrazovne i kulturne politike su i danas u Srbiji opterećene etnonacionalističkim identitetskim pitanjima i predstavljaju izrazito jednostrano ideologizovane sfere u kojima akteri koji se ne uklapaju u dominantne obrasce nemaju šta da traže. Povrh toga, kada govorimo o tim politikama, mi zapravo govorimo o vrednosnom sistemu na koji se oslanja politika sadašnje vlade. Po svemu što možemo videti, taj sistem privileguje novac a nipodaštava ljudski život, a sve to pod plaštom patriotizma i etnonacionalističkog identiteta. Kako se u takvu sliku uklapa dogovor s kosovskim Albancima i želja da se uđe u EU? Sasvim jednostavno, te dve stvari su, uslovno govoreći, izvan slike: i jedno i drugo su spoljna pitanja. Ako je pitanje domaće tranzicije kako izgraditi pristojno društvo u Srbiji, onda su unutrašnja pitanja daleko važnija, a u tom kontekstu analiza kulturnih i obrazovnih politika mnogo preciznije pokazuje na kojim vrednosnim temeljima se podiže zdanje novog režima. To što su odgovori na spoljna i unutrašnja pitanja koje daju sadašnje vlasti u koliziji, nije razlog za radost, već za zabrinutost. Tako se stvara normativni jaz koji ima jak potencijal da izoluje srpsko društvo. U takvim uslovima ono bi lako moglo da nastavi da samozaljubljeno gradi neutemeljne vizije o vlastitoj prošloj veličini, nesposobno da zamisli drugačiju budućnost.

Još par reči i o borbi protiv korupcije u Srbiji i vladavini prava koja podrazumeva predvidljivu i neselektivnu primenu zakona. Tekuća borba protiv korupcije nije ni jedno ni drugo. Zakoni se primenjuju selektivno i njihova primena nije predvidljiva, jer se značenje korupcije rasteže preko granice pucanja, podrazumevajući čak i gonjenje za to što se nešto prodalo ispod cene za koju se danas iz nekog razloga smatra da je u trenutku prodaje navodno bila realna. Selekcija osoba koje se gone očito se vrši prema partijskoj pripadnosti, jer nema razloga da se veruje da su kršili zakon samo članovi stranaka koje danas nisu u vlasti, dok su njihove bivše koalicione kolege, iz partija koje su se dogovorile sa SNS-om, najednom postale oličenje poštenja. Uz sve to, nije promenjen nijedan zakon, niti je preduzeta bilo kakva sistemska mera da se borba protiv korupcije institucionalno uobliči, uprkos tome što osoba koja se vidi kao oličenje te borbe javno izgovara da ima mnogo lopova ali je sistem takav da se njihova krivična dela ne mogu dokazati. Istorijska paralela sa dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, i načinom na koji su se oni rešili političkih neistomišljenika zloupotrebivši i praktično razorivši pravosudni sistem i samu ideju vladavine prava pod krinkom borbe protiv korupcije, ovde može, ali i ne mora biti od nekog značaja. Ali jeste od značaja sličnost sa režimom iz devedestih koji je arbitrarno koristio državni aparat da bi se održao na vlasti.

Sve u svemu, sadašnju vladu moguće je videti kao uspešnu tranzicionu vlast samo ako se naopako shvati vladavina prava, dignu ruke od osnovnih alatki (kulture i obrazovanja) za oblikovanje društva, ako se odustane od kritike afirmisanja politika koje očito jesu fašističke, a u nedavnoj prošlosti su se pokazale i kao pogubne, i ako se konstitucionalna pitanja ostave bez odgovora. Drugim rečima, samo ako se zadovoljimo dogovorom s kosovskim Albancima i iskazanom željom da se uđe u EU, a sva ostala pitanja proglasimo nevažnim. Tako se zadovoljstvo sadašnjim vlastima praktično pokazuje kao odsustvo želje da se aktivno učestvuje u oblikovanju i vlastitih života i društva u kome živimo.

Peščanik.net, 16.06.2013.

———–    

  1. Aleksandar Molnar, Ustavni haos prve revolucionarne rotacije u Srbiji: 5. oktobar 2000 – 27. jul 2012 (Beograd: Fabrika knjiga, 2013).
  2. Jon Elster, Svođenje računa. Tranziciona pravda u istorijskoj perspektivi, preveli Vesna Bogojević et al. (Beograd: Beogradski krug, 2005).
  3. Pavle Jovanović, Tranzicionizam. Refleksije o postkomunističkoj tranziciji (Podgorica: CID, 2006).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).