Danas je 3. jun 2008. godine. Pre četrdeset godina na ovaj dan bila sam u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja u Beogradu.

Jutros preostale lipe u Beogradu mirišu.

Njihov miris bio je intenzivan pre neki dan u Novom Sadu gde je selektor “Krugova” Ivan Medenica organizovao razgovor o pozorištu i šezdeset osmoj. Veoma uzbudljiv, možda i zato što ga je retko ko slušao.

Na terasi ili u kafani “Trema” na vrhu Srpskog narodnog pozorišta mnoštvo pozorišnog sveta skupilo se pred predstavu čuvenog Ostermajera, još mladog nemačkog reditelja, čija je predstava “Rez” u okviru “Krugova”. Posle sam u hronici Pozorja slušala kako ona nije u baš direktnoj vezi za šezeset i osmom i kako su nemački glumci “neverovatno precizni”. Nemački glumci su već godinama “neverovatno precizni”, “minimalnim sredstvima postižu veliki efekat”. Recimo.

Taj “Rez” u “Tremi”, u jednom času, za koji će mnogi docnije reći da je istorijski, podsetio me je na tekst Živojina Pavlovića na koricama knjige “Ispljuvak pun krvi” u kojem se govori kada se glumci i kako pojavljuju u demonstracijama. Tada, šezdeset osme, pa nadalje. A posle Robespjerovog govora (Stevo Žigon) iz “Dantonove smrti” Georga Bihnera.

Međutim, “Rez” je predstava koja je danas do te mere subverzivna po svaki oblik represije i deprimiranosti, od Države, do Univerziteta i Zatvora. Strašan je svet malograđana koji ovladaju institucijama. I samo hoće da rade svoj posao. Makar to bila i lobotomija, svet onih koji samo “izvršavaju naređenja”.

No, danas, prvo želim da pozdravim sve one iz Kapetan-Mišinog zdanja i sve svoje prijatelje u državama stvorenim na “ovim našim prostorima”, odnosno na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. “Došao sam vozom do Rume”, pa onda u Novi Sad jutros, rekao mi je prijatelj Ivo Svetina, pesnik i pozorišni skladatelj iz Ljubljane. Velika mi je bila radost da ga vidim i da se s njim mislim. “Smenili su Janeza Pipana sa mesta ravnatelja Slovenskog narodnog gledališta”, ogorčen je bio Ivo.

Rez. Razgovaram, ne samo ja s Janezom Pipanom, svojevremeno u direkciji Pozorja, o “velikom maršu kroz institucije”, posle šezdeset i osme, a u povodu Janezovog protesta Pozorju zbog neigranja “Golubnjače”. Tada je bio na mesec dana pred izlazak iz vojske, bila je to JNA, i povukao je predstavu s Pozorja.

Bio je to jedan od protesta.

Pobuna, pravo na pobunu, pobunjeni čovek, inauguracija pobune. To je bila osnovna značajka šezdeset i osme, te trećeg juna, posle četrdeset godina, hoću da kažem zdravo svima onima koji su se tada pobunili, a od kojih su se mnogi i posle toga bunili, više puta usprotivili. Pogotovo svima onima koji od toga nisu imali ama baš nikakve koristi, koji su radili i u prilog sopstvene štete.

Onima kojih više nema.

Istovremeno, uz pozdrav, hoću da se javim svim svojim prijateljima koji su u svim svojim državama bili pobunjeni i kritički.

Možda je danas dan da, kada se malo nagnem, a ne mogu mnogo, jer ko zna šta bi bilo, da li bih ostala na nogama, da artikulišem da svih ovih godina, godina prekinutih telefona, godina sistematskog ometanja, godina “svoga na svojemu”, da je na ivici toga ponora, bila misao i empatija onog istog zajedništva i solidarnosti koji su se onoga jutra pre četrdeset godina čuli, osetili, i udahnuli. Jednom i zauvek.

Sve što je u godinama rata rađeno protiv jeste, u stvari, rađeno za, kao poruka onima koji bi možda to mogli i hteli da čuju. To je bilo svojevrsno slanje pošte, klimoglav, ili rukovanje, pa i više od toga.

Na neki način, ili na svaki način, u osnovi svega, svega što se, naravno, politički i istorijski da tumačiti i kao uzrok i kao konsekvenca, jeste pobuna, a ona je u tako bliskoj vezi s ljubavlju i osećanjem za “drugoga”.

Članci su napisani, govori dopiru sa svih strana, “Jelo je izneseno sa daće”, rekao bi Hamlet. Pa ko je dovoljno duboko osetio tragediju svoga oca, da bi se osvetio, reći će Margaret Jursenar opredeljujući se da piše o Hadrijanu, a ne o Hamletu. Jer nije dovoljno duboko osećao sudbinu svoga oca da bi se osvetio.

Pre šezdeset godina bila je četrdeset osma, pre četrdeset godina šezdeset osma. Za tim stolom se nalazimo. U samorefleksiji, ako je moguće. U koncentraciji, ako je moguće.

Zanimljivo je da u obeležavanju ‘68. ima nešto od Teslinog jubileja. Od učitavanja pojedinaca i grupa u događaj, ili u nizu pristupa tom “obeležavanju”, od iscrtavanja današnje slike ili, ako hoćete, u nepostojanju jedinstvenoga događaja. Znači li to određeni društveni pluralizam, ili nepostojanje ordinate jedne društvene zajednice?

“Tražim dičnog oca po prašini’, Hamletove su reči.

Koliko će lipa ostati do sledećih godišnjica?

 
Danas, 04.06.2008.

Peščanik.net, 04.06.2008.

Leave a Reply