Guverner Rik Peri iz Teksasa ponovo će se kandidovati za predsednika. Kakve su mu šanse? Hoće li ponovo da postane predmet sprdnje? Nemam pojma. Ovo nije kolumna o konjskim trkama.
Umesto toga, hteo bih da iskoristim ambiciju g. Perija i kažem koju reč o jednoj od mojih omiljenih tema: međuregionalnoj razlici u ekonomskom rastu i rastu stanovništva.
Vidite, iako će tvrdi stavovi i religioznost g. Perija možda biti prednosti za republikansku glasačku bazu, njegov nacionalni adut, ako ga uopšte ima, moraće da se osloni na tvrdnje da on zna kako se stvara prosperitet. I istina je da je u Teksasu zapošljavanje raslo brže nego u ostatku države. Isto važi i za druge južne države sa konzervativcima na vlasti. Međutim, pitanje je zašto.
Odgovor koji daje desnica je, naravno, da je to rezultat izbegavanja propisa koji ometaju poslovanje i niskih poreza za bogate, što podstiče poslodavce da rade ono što umeju. Ali pokazalo se da u ovoj priči ima problematičnih momenata, čak i kad ostavimo po strani naviku ekonomista koji propagiraju takve tvrdnje da lažno predstavljaju činjenice.
Da bismo videli te momente, ispričaćemo priču o tri grada.
Jedan od tih gradova je mesto koje mi iz njegove orbite najčešće zovemo samo „grad“. A u poslednje vreme, tom mestu ide prilično dobro na raznim poljima. Ali uprkos dotoku imigranata i hipstera, dovoljno se ljudi još uvek odseljava iz šireg Njujorka – gradske oblasti koja se, prema zvaničnim podacima, proteže s jedne strane do Pensilvanije a s druge do Konektikata – da se njegovo ukupno stanovništvo povećalo manje od 5 procenata od 2000. do 2012. godine. U istom periodu, stanovništvo šire Atlante poraslo je za skoro 27 procenata, a šireg Hjustona skoro 30 procenata. Američki centar gravitacije pomera se na jug i zapad. Ali zašto?
Da li je to zato što, kako ljudi poput g. Perija tvrde, preduzetnička, bogataška politika kakvu on zagovara pogoduje svima? Da je tako, očekivalo bi se da će porast prilika za zapošljavanje dovesti do rasta zarada na jugu, zarada koje privlače ambiciozne ljude iz posustalih demokratskih država.
Međutim, pokazuje se da su zarade u američkim oblastima koje privlače najviše migranata obično niže nego u mestima odakle migranti dolaze, što sugeriše da mesta koja Amerikanci napuštaju zapravo imaju veću produktivnost i veće mogućnosti za zapošljavanje nego mesta u koja dolaze. Prosečni posao u širem Hjustonu plaćen je 12 procenata manje nego prosečni posao u širem Njujorku; prosečni posao u široj Atlanti plaćen je 22 procenata manje.
Zašto onda ljudi odlaze u ove relativno slabno plaćene oblasti? Zato što je život tamo jeftiniji, prvenstveno zbog stanovanja. Prema podacima Zavoda za ekonomsku analizu, stanarine (uključujući i ekvivalentne troškove kupovine kuće) u Njujorku su oko 60 procenata više nego u Hjustonu, 70 procenata više nego u Atlanti.
Drugim rečima, činjenice zapravo ukazuju na to da Amerikance sa severoistoka (i u poslednje vreme iz Kalifornije) istiskuju visoki troškovi stanovanja, a ne da ih privlači bolji ekonomski učinak na jugu.
Ali zašto su stanovi tako skupi u Njujorku i Kaliforniji? Gustina naseljenosti i geografija su deo odgovora. Na primer, Los Anđelesu koji je nekad prednjačio u širenju kakvo sada oličava Atlanta, ponestalo je mesta i postao je iznenađujuće gusto naseljena metropola. Međutim, kako su istakli Edvard Glejser sa Harvarda i drugi, za visoke troškove stanovanja u sporo rastućim državama veliki deo odgovornosti snosi i politika koja koči izgradnju. Ograničenja visine novogradnje u gradovima, zoniranje koje zaustavlja gušći razvoj u predgrađima i druge mere sputavaju izgradnju stanova na obe obale; istovremeno, labavija regulacija na jugu omogućila je elastičnu ponudu stanova i niske troškove stanovanja.
Tako da pritužbe konzervativaca na preteranu regulaciju i nametljivu državu nisu potpuno neosnovane, ali tajna rasta na jugu nije u tome da treba biti fin prema korporacijama i jednom procentu, nego u neometanju stambene ponude srednjoj i radničkoj klasi.
Što znači da razvoj juga nije tako uspešna priča kako nas konzervativci ubeđuju. Jeste, Amerikanci se sele u gradove poput Teksasa, ali u suštini sele se u pogrešnom smeru, napuštajući lokalne privrede gde je produktivnost visoka i odlazeći u destinacije gde je niža. A način da ova država bude bogatija jeste da ih podstaknemo da se vrate, tako što ćemo stanove u gusto naseljenim, visoko plaćenim gradskim oblastima učiniti pristupačnijim.
Dakle, Rik Peri ne zna tajne stvaranja novih radnih mesta, pa čak ni regionalnog razvoja. Bilo bi lepo videti da pravo rešenje – pristupačni stanovi – postane nacionalno pitanje. Ali mislim da demokrate još uvek nisu spremne da nominuju gradonačelnika Bila de Blasija za predsednika.
The New York Times, 25.08.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 28.08.2014.
