Ako zaista verujete da se Britanija sastoji od mešavine “kultura” koja mora da se očuva, unapredi i poštuje kao sama sebi svrha, onda je nadbiskupov predlog o uvođenju šerijatskog zakona u Britaniju savršeno logičan. Razne kulture bi morale da imaju različite sudove, i pravila, i škole.
Nema potrebe da nagađamo kako bi ti šerijatski sudovi izgledali. Oni već postoje u nekim džamijama u Britaniji, na dobrovoljnoj bazi. Prošlog meseca se običan, nimalo senzacionalistički dokumentarac po imenu Razvod u šerijatskom stilu (Divorce: Sharia Style) pozabavio presudama koje oni izriču.
Ako muškarac želi razvod, dovoljno je da jednostavno kaže svojoj ženi: “Razvodim se od tebe”, i to tri puta u tri meseca. Žena nema pravo da se žali, niti da upita za razlog. Ako, naprotiv, žena želi razvod, mora ponizno da zamoli supruga. Ako je odbije, onda mora da se obrati šerijatskom sudu i da ubedi trojicu mula u to da se njen muž ponašao “nerazumno” – u skladu sa pravilima iz predmodernog teksta koji preporučuje nasilje u porodici ako vam žena postane drska.
Irum Šazad, dvadesetšestogodišnja Britanka, putuje iz sigurne kuće za žrtve porodičnog nasilja na šerijatski sud u Istočnom Londonu. Objašnjava da je njen muž bio toliko nasilan da je isekla vene kuhinjskim nožem. Sud joj kaže da je to greh, i time je poistovećuje sa mužem. Nalažu joj da mu se vrati. (Odobravaju razvod pola godine kasnije, nakon što su mu dali još tuce “poslednjih prilika” da je zlostavlja.)
Zatim se upoznajemo sa Nazirin Ikbal, dvadesetsedmogodišnjom Pakistankom koja je pre pet godina brodom prebačena u Britaniju da se uda. Njen muž, Imran, držao ju je u izolaciji, tako da ne zna ni reč engleskog. “Došla sam ovde misleći da će biti dobar prema meni”, kaže. “Ali, on me neprestano povređuje. Doveo me je ovde da me iskorišćava. Ja nisam stvar… Zar ja nemam srce?… Kaže mi da ga se nikad neću rešiti i da po islamskom zakonu može da radi sa mnom šta hoće. ‘Ja sam muškarac, mogu s tobom da radim šta hoću’.”
Vidimo kako je Imran muči, govoreći: “Ti si otpadak. Nisam želeo da se oženim tobom.” U Pakistanu je uzeo drugu ženu i po čitav dan samo priča o svojoj ljubavi prema njoj. Šerijatski sud je presudio da brak opstaje. Izgleda da Nazirin ne zna da to nije pravi sud. “Ne mogu da ignorišem ono što kažu”, kaže kroz suze. “Moraš da se pokoriš onome što kažu.”
To su sudovi koje bi Rouen Vilijems želeo da vidi u britanskom pravosuđu. U svom predavanju zabrinuto kaže da bi to moglo da naudi ženama – pre nego što nas posluži teološkim pihtijama, rekavši da bi se šerijatski zakon mogao tumačiti tako da bude u skladu sa pravima žena. Ali, ako se to dogodi, čemu onda različiti sudovi? Kakva bi im bila svrha?
Argument koji kaže da bi se žene pojavljivale pred tim sudovima samo ako žele pokazuje gotovo potpuno nepoznavanje realnosti muslimanskih žena. Većina žena koje bi bile naterane da se “slože” jesu, poput Nazirin, skorašnje imigrantkinje koje ne znaju mnogo o zakonima. A tu su i pretnje ekskomunikacijom – ili nasiljem – u nekim porodicama. Kao što kaže muslimanska feministkinja Iršad Manđi: “U savremenom šerijatskom zakonu izbor je teorija; zastrašivanje je realnost.”
Ovi sudovi ističu problem multikulturalizma u njegovom najčistijem obliku. Lakomisleno smo stvorili doktrinu o slavljenju “različitosti”, a da nismo pogledali šta različitost zaista znači.
Ipak se mnogi ljudi nagonski osete neprijatno kada govorimo o odustajanju od multikulturalizma – i to s razlogom. Jedina alternativa za koju znaju jeste stari belji-od belog monokulturalizam. Ovo gledište, koje su najjasnije promovisali Enok Pauel i Norman Tebit, izražava uverenje da ljudi moraju da izgledaju i osećaju se slično, kao i da imaju strogo utvrđen zajednički identitet, ako žele da žive zajedno. Kažu da broj novopridošlih treba da bude mali, i da se na njih mora izvršiti pritisak da se brzo prilagode normi koju oličava malograđanska bela porodica iz pedesetih godina.
Multikulturalizam je nastao sa dobrim namerama, kao reakcija na sve ovo. Ali, postao je odraz ovog starog rasizma, budući da muslimanske – a i druge – žene posmatra kao toliko drugačije da ne zaslužuju ista prava kao mi. Kao što kaže evropsko-iranska feministkinja Azar Mađedi: “Stvaranjem različitih zakona i pravnih sistema za svaku etničku grupu ne borimo se protiv rasizma. Mi ga, u stvari, institucionalizujemo.”
Kada ljudi govore o odbrani muslimanske kulture, upitajte ih – koje kulture? Kulture Irum i Nazirin ili kulture njihovih nasilnih muževa? Multikulturalizam pokroviteljski posmatra imigrante kao homogene blokove – a oni su, u stvari, raspršeni i nesložni isto kao i svi mi. Da li bi me iko poistovetio sa Ričardom Litldžonom[1] i Nikom Grifinom[2] samo zato što pripadamo “belačkoj zajednici”?
Postoji bolji način da država shvati i uredi razlike među ljudima od stare opozicije tebitizam-multikulturalizam. On se zove liberalizam. Liberalno društvo dozvoljava pojedincu da radi šta god poželi, pod uslovom da ne ugrožava druge ljude. Možete odabrati da nosite plastične pantalonice ili veo. Možete odabrati da provedete čitav dan u molitvi ili pak u ismevanju ljudi koji se mole.
Kada multikulturalista zagovara prava religijskih grupa, liberal daje prednost pravima pojedinca. Ako želite da propovedate kako je arhangel Gavrilo otkrio božju reč nepismenoj ženi pre dva milenijuma, možete to da radite koliko god želite. Možete da pišete knjige i organizujete mitinge kako biste dokazali svoje tvrdnje. Ono što ne možete jeste da tvrdite kako možete da odbacite pravila liberalizma i da se ponašate u skladu sa anđelovim rečima, pošto je on navodno rekao kako žene vrede kao pola muškarca kad se deli nasledstvo i kako homoseksualce treba ubijati.
Posao liberalne države nije da utiskuje Istinsku Nacionalnu Suštinu u svoje građane, niti da promoviše “različitost” kao takvu. Njen posao je da zagovara jednaka prava svakog pojedinca – nezavisno od toga da li se radi o belim muškarcima ili muslimanskim ženama. Ona ima jednu liberalnu kulturu, sa slobodama koje različiti ljudi koriste na različite načine.
Osim što se rugamo nadbiskupu, trebalo bi i da mu zahvalimo. Pomogao nam je da obavimo pogrebne obrede za multikulturalizam. Sa svojom tamnom bradom i žalosnim pružanjem ruku ka Bogu nadbiskup nas je nehotice usmerio ka viziji bolje Britanije – one koja ponosno bira da bude liberalna.
Johann Hari, “Rowan Williams has shown us one thing – why multuculturalism must be abandoned”,
The Independent, 11.02.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 10.02.2008.
