Nadzirani čovek nije slobodan, društvo koje se stalno nadzire više nije demokratija. Stoga moramo urediti naša osnovna demokratska prava i u virtuelnom svetu kao i u realnom.

Iz proglasa nezavisne međunarodne grupe spisateljica i pisaca, Berlin 10.12.2013.

Politika je relativno brzo izvestila domaću javnost, pre svega spisateljsku, da se nešto dogodilo u Berlinu, i to u okviru književnog festivala, kako bi srpski pisci mogli da percipiraju takav događaj. No ono što je naposletku ispalo od posredovane vesti više je nego bestidno, jer u odnosu na inicijativu nije ostalo ništa osim lokalnog izmotavanja na ozbiljne teme. Da nema jedne Basarine rečenice u okviru novinarskog priloga o važnoj inicijativi, sve bi se ovo moglo tumačiti onako kako su novinari Politike, ali i većina anketiranih autora, to videli u svojoj iskošenoj, provincijalnoj optici. Naime, radi se o tome da je nezavisna međunarodna grupa autorki i autora pokrenula peticiju Pisaca protiv masovnog nadziranja. Obrazloženje koje su objavili u prilogu nosi naslov “Odbrana demokratije u digitalno doba”, a sve je simbolično započeto na Međunarodni dan ljudskih prava – 10. decembra u Berlinu. Inicijatori proglasa su sledeće autorke i autori: Juli Zeh, Ilja Trojanow i Eva Menasse iz Nemačke, Janne Teller iz Danske, Pirya Basil iz Velike Britanije, Isabel Fargo Cole iz SAD i Josef Haslinger iz Austrije. Izvornih potpisnika peticije bilo je ukupno 562 iz 82 države. Jedini pisci iz Srbije, čija su se imena našla na ovoj peticiji, bili su David Albahari i Bora Ćosić. Ovu peticiju je do ovog trenutka podržalo preko 150 hiljada ljudi iz celog sveta. Njihov broj raste iz minuta u minut. Zaista je to čudna pojava, s obzirom na to da su nam domaći pisci na stranicama Politike lepo objasnili da se tu radi o internetu kao opijumu za mase, kako je na kraju i glasio naslov pomenutog teksta. Kakvom je to magičnom transformacijom jedna inicijativa koja se tiče odbrane ljudskih prava došla do predstave o “internetu kao najjačoj drogi”. O tome bi trebalo razmišljati u dva pravca: s jedne strane postavlja se pitanje oficijelne književne scene čiji su predstavnici intervjuisani, a s druge samog odnosa srpskih instiuticja i medija spram ideje ljudskih prava i izgradnji demokratije.

Da stvar bude još ozbiljnija, Politika se potrudila da pozove reprezentativni književni vrh, kako u vrednosnom tako i institucionalnom smislu. U pitanju su Vida Ognjenović, predsednica Srpskog PEN-a, Marko Vidojković, predstavnik “mlade, pobunjene generacije”, Vule Žurić, predsednik UO SKD, Dejan Stojilković – najtiražniji pisac, kao i Svetislav Basara, koji je jedini uljez na ovoj listi, budući da je samo on dao pravi odgovor na postavljeno pitanje. Stoga njegov komentar nije ni bio zanimljiv novinarima Politike. Pošto sami nisu znali šta da napišu o jednoj ovakvoj inicijativi koju su pokrenuli pisci u Evropi (zaista, kakve veze imaju književnici s borbom za ljudska prava, sigurno su se zapitali), novinari su pitali domaće pisce da nam objasne o čemu se tu radi. Vida Ognjenović je sasvim razumno rekla da bi potpisala takvu inicijativu, ali je iskoristila priliku da se pohvali kako je u Beogradu na 77. kongresu PEN-a “usvojena rezolucija kojom su oštro osudili meksičke vlasti zbog prikrivanja broja uhapšenih pisaca i novinara”. Ovakve rezolucije su simpatične, jer se tiču nekih dalekih krajeva, dok ugrožena prava pisaca, novinara i aktivista za ljudska prava na domaćem terenu predstavljaju poslednju brigu Spkog PEN-a. Onda su na red došli mlađi intelektualci, koji su javno demonstrirali kako oni vide globalnu situaciju, što je integralno preneseno, tako da smo od Odbrane demokratije u digitalno doba stigli do pijačarske priče o prodaji paradajza u Nišu. Marko Vidojković je u skladu sa svojim habitusom “pobunjenog mladog čoveka” rekao da tu nema ničeg čudnog, uporedivši internet sa drogom a moćne korporacije i vlade sa dilerima. Po njemu, stvar je jasna, radi se o “najjačoj drogi na planeti”, ali je zato inicijativa pisaca stvar idealista te da promene tu nema. Vule Žurić je deklarativno pozdravio inicijativu, zabrinuvši se pritom zbog gubitka interesovanja za književnost, upozoravajući da je nadgledanje danas i korisno u plasiranju literature. Na kraju je Dejan Stojiljković objasnio kako stvari stoje, ali preko vica o razgovoru Obame i Putina, koji su tobože zabrinuti zbog negodovanja pisaca. U biti, svaki od ova tri odgovora podržao je poziciju da je odbrana ljudskih prava nemoguća, da je pokušaj njihove odbrane čist idealizam, da je pravo jačega i bogatijeg neprikosnoveno, kao i to, da se oni zalažu za “čistu književnost” bez angažmana, jer kakva je to priča o angažmanu umetnika u svetu. Kome to treba? Neka se angažuju poljoprivrednici i automehaničari. Politika je sa ovom tezom poentirala.

U Srbiji su ljudska prava omražena isto koliko i Međunarodni tribunal za ratne zločine. Borba za ljudska prava je prezrena i tiče se izgleda samo ombudsmana koji po svojoj funkciji mora javno da vodi računa o ovom pitanju. Takođe, tu su i aktivisti iz civilnog sektora, koji je ovih dana doživeo veliki poraz odlaskom aktivistkinje Aide Ćorović iz Urban-ina, pošto je u novembru ustanovljeno da joj je bezbednost ugrožena. (Ovo je potpuno nezanimljivo za Srpki PEN!) Problemom nadziranja i prisluškivanja u Srbiji bavi se samo poverenik za informacije od javnog značaja – Rodoljub Šabić, i to neuspešno. Postoje hiljade neovlašćenih slučajeva nadziranja koji se ne mogu utvrditi niti zakonski sankcionisati. Kao i u sve druge oblasti, zona virtuelnog je poptuno neuređena i prepuštena slobodnoj volji vlasti i korporacija. Uspostavljena je apsolutna kontrola nad elektronskim medijima tako da jedna nepoželjna informacija o radu visokih državnih funkcionera (npr. guvernerke NBS) može za kratko vreme biti izbrisana sa većine portala. U Srbiji su ugroženi životi novinara koji se bave osetljivim problemima državnog kriminala, te vezama između politike i biznisa. Za smrti novinara nije odgovarao niko. Vučićeva Vlada nije rešila nijedno ubistvo do sada, ni posle godinu i po vladanja. Srpski pisci su zabrinuti za uhapšene novinare u Meksiku i brine ih problem rijalitija u Italiji. Duboka nesvest u kome se našlo srbijansko društvo u recipročnoj je vezi sa inciijativom koja je pokrenuta u Berlinu. Zato je ona i ismejana na stranicama glavnog državnog medija. Biti spisateljica ili pisac u Srbiji, u 98 odsto slučajeva znači braniti sistem koji nas nadzire, kažnjava i obespravljuje. Za pisce u Evropi, međutim, ova tema je apsolvirana u diskurzivnom smislu. Na kraju intervjua, koji su Juli Zeh i Ilja Trojanow dali za FAZ dan pre pokretanja inicijative, istaknuto je da je došlo vreme da se nešto konkretno učini. Zanimljivo je da se i pismo Aide Ćorović završava sličnim pozivom – demokratija se mora graditi i braniti, ali ne na pijačarskim tezgama već u javnoj sferi. Pisci koji imaju privilegiju uzurpiranja javnog prostora, to moraju da učine pre svih ostalih “zanatlija”.

Peščanik.net, 14.12.2013.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)