Na današnji dan pre mnogo godina emitovana je prva epizoda serije Leteći cirkus Montija Pajtona. Na današnji dan pre sedam godina desilo se nešto za šta smo mislili da je revolucija, a sada je već jasno da na pitanje šta se dogodilo toga dana postoje najmanje tri odgovora. Zaokružite onaj za koji mislite da je tačan: pod a – revolucija, pod b – primopredaja vlasti, pod c – puč.
Bojim se da mnogi ne bi znali šta da zaokruže, jer po rezultatima poslednjeg CESID-ovog istraživanja 31 odsto građana kaže da ništa ne razume u vezi sa politikom koja se vodi u ovoj zemlji. Strašna je činjenica da trećina ljudi živi kao u bunilu, u državi čije ciljeve ne shvata i čiji je gospodari, vidljivi i nevidljivi, surovi i beskrupulozni, ispunjavaju užasom.
Sećanje na 5. oktobar kod mnogih od nas izaziva neku uvrnutu nostalgiju. NIje to žal za mladom vrbom iz našeg detinjstva, to je žal za nama pod tom vrbom, mladima i punima nade.
Sedam godina posle, za skupštinsku govornicu izlazi Aleksandar Vučić sa transparentom – Sigurna kuća za Ratka Mladića. Sedam godina posle, predsednik parlamenta na to ćuti, jer mu poslovnik ne dozvoljava da reaguje. Sedam godina posle, neonacisti i klerofašisti najavljuju marševe, a ministar policije ih zabranjuje sa obrazloženjem da to šteti imidžu zemlje u trenutku kada se rešava status Kosova. Da nema Kosova, to bi verovatno bilo još jedno legitimno izražavanje slobode govora i okupljanja.
Sedam godina posle, radikali predlazu da se u skupštini donese rezolucija kojom se osuđuje blokada Kube od strane SAD i u ozbiljnim novinama se o tome vodi polemika i neki ozbiiljni ljudi se izjašnjavaju o ovom idiotskom predlogu. Mi smo sada sa Rusijom postali velika sila i izjašnjavamo se o svetskim problemima starim pola veka. Što ne glasaju o rezoluciji kojom se osuđuje nasilje u Burmi nad budističkim sveštenicima, da li zato što sa burmanskim diktatorima svih ovih decenija tako lepo trgujemo prodajući im haubice. Zašto ne glasaju o rezoluciji kojom se osuđuju kineske vlasti, koje svake godine izvrše nekoliko hiljada smrtnih kazni. Evo, 10. oktobra je Dan borbe protiv smrtne kazne, pa neka u to ime usvoje rezoluciju protiv kineske vlade. Tako bi naša vlast po ko zna koji put dokazala svoju privrženost ljudskim pravima koja su, kada malo bolje razmisliš, i izmišljena pre nekoliko hiljada godina u republici Srbiji.
To što nam je ombudsman Saša Janković priznao da ne može ništa onim dilberima, odbornicima iz Knića, koji su razrešili predsednicu SO, jer se usudila da ode na porodiljsko bolovanje – nema veze. Kada ombudsman još uvek nema kancelariju, nema budzet i nema stručne službe, teško da se šta drugo, osim njegove nemoći, i moglo očekivati. Pa ni ovi što vladaju nisu blesavi; tako su povereniku za informacije, Rodoljubu Šabiću, dali sobu i telefon, pa vidi kako im vraća.
Mi živimo u zemlji u kojoj je izbor: ili ombudsman ili ministar za Kosovo i Metohiju. Ombudsman nema stručnu službu, ali zato Slobodan Samardzić, ministar virtuelnog dela Srbije, po sistematizaciji ima pravo na 180 zaposlenih. I tako dalje, mogu da nabrajam do sutra, ali to je besmisleno. Moj junak Molder bi rekao – loviš čudovište mrežom za leptire.
Emisija Peščanik, 05.10.2007.
Peščanik.net, 05.10.2007.
