Ove nedelje je obavljena, odrađena, pretposlednja runda tzv. pregovora o Kosovu. Koštunica je zborio iste fraze o tome kako nikada, ni u snu ni na javi, ni pod elektrošokovima nećemo priznati taj akt nasilja koji se sprema i uporedio ga sa nacističkim prekrajanjem granica, ili već tako nešto. Kada smo već kod Koštuničinih fraza i nacista, Hana Arent je pišući o suđenju Ajhmanu bila zapanjena koliko je taj čovek bio ogrezao u klišeima i frazama. Čak i kada se našao licem u lice sa smrću, pronašao je kliše iz pogrebnih govora i pod vešalima bio toliko ushićen mantrama koje je izgovarao, da je zaboravio da se radi o njegovom sopstvenom pogubljenju. I Ajhman je sebe doživljavao kao žrtvu, koja ispašta zbog drugih i od suda je tražio saosećanje za nevolju koja ga je snašla.

A šta je pred pretposlednji čin drame zvane rešenje statusa Kosova rekao Solana – da neuspeh pregovora ne znači smak sveta, da život ide dalje, što je za nas smrtna uvreda, i da oni, Evropljani, sada tragaju za zajedničkim stavom EU. Evropljani se, dakle, sada pre svega brinu o tome kako da pridobiju još 5-6 svojih članica, kojima se ne sviđa ideja o nezavisnom Kosovu. EU je jako osetljiva na nejedinstvo u svojim redovima. Dosta im je toga da im se svi rugaju zato što su tako komplikovana i troma mašinerija. I Kisindžer im se podsmevao zbog nejedinstva i neefikasnosti i pitao ih – ako hoću telefonom da pozovem Evropu, koji pozivni broj da okrenem.

Dakle, dok je predsednik vlade u svojoj beskrajnoj usamljenosti, koja liči na usamljenost bogova koji tragaju beskrajem i ne nalaze nikoga s kim bi razmenili misli, dotle se Evropljani preračunavaju koliko će da ih košta održavanje Kosova u koliko-toliko mirnom i stabilnom stanju. Nedavno je neko od zapadnoevropskih stručnjaka za Balkan rekao – lako je srpskim političarima da govore o Kosovu kao o srpskom Jerusalimu, kada srpski budzet ne snosi troškove stabilnosti na Kosovu. U međuvremenu su Srbi u pet opština u kojima su većina, zbog bojkota izbora na Kosovu izručili lokalnu vlast Albancima, kojih u tim opštinama skoro i da nema. Dušan Proroković, kome je u podeli poslova i visokih plata palo u deo da glumi sekretara sekretarijata za Kosovo, ima odličnu ideju da se te opštine pripoje Srbiji. Evropljani, opet, misle kako sada pomiriti dve nepomirljive stvari: izbornu volju građana i scene kakvih mora da će biti na stepenicama opština Leposavić, Štrpci ili Novo Brdo, ako neki Albanac proba da uđe u kancelariju predsednika opštine.

Proroković i mnogi kvaliteni Srbi nemaju problema sa tim da sračunato glume budale, samo ako im to obezbeđuje sekretaricu, šofera, neku hiljadu evra i gostovanje na televiziji Košava.

Moj omiljeni stručnjak za kosmos, Hoking, omiljen jer je jedini stručnjak za kosmos kojega razumem, kaže da je očigledno da fizički zakoni stoje tako da sprečavaju putovanje u prošlost, odnosno da je priroda u tom smislu stvorila neku vrstu zaštitne tehnologije. Samo da i ovde prorade ti fizički zakoni, pa smo na putu za Eldorado.

U međuvremenu će pasti još koja glava. Za sada svi upiru prstom u Čedomira Jovanovića, tačnije juče i prekjuče smo prisustvovali onome što muslimani rade na kraju hadžiluka, kolektivnom kamenovanju đavola. Dakle, na podnošenje krivične prijave LDP-a protiv Koštunice, Miškovića i nekoliko ministara, koji su omogućili nelegalno poslovanje vlasniku Delte, Đelić je već najavio da će tužiti Čedomira Jovanovića. Niko drugi do Dinkić ga je nazvao sramotom za srpsku politiku, Milosavljević ga je nazvao mentalnim bolesnikom, Andreja Mladenović moralnom nakazom i narkomanom itd.

Ima mnogo razloga zbog kojih je nastala ova nova faza satanizovanja Čedomira Jovanovića. Navešću samo jedan, koji nije prvi ni najvažniji. Ova politička kasta, klika koja vlada zemljom, je toliko uzajmno povezana, svako svakoga može da uceni i pošalje na nekoliko godina ili decenija robije, ali su se svi svima zavetovali na ćutanje, odnosno stvorili neku vrstu pakta o nenapadanju. Jeste li primetili koliko se sada ređe uzajamno vređaju i optužuju. Kada je Dinkić ovoliko morao da ćuti dok ne zalaje, koliko je teško Velimiru Iliću da trpi, a da nikoga ne šutne, koliko je Đeliću i Dinkiću teško da se ne svađaju. Ta suspregnuta agresivnost političkog polusveta, koji moć demonstrira samo na najbrutalniji način, morala je da nađe nekoga koga može da udara, a da to nikoga od kolega lopova i moćnika ne ugrozi.

Jovanović je kao dete u nasilnoj porodici, gde odrasli i jaki ne smeju da se pobiju međusobno, pa stalno terorišu dete, utoliko više ukoliko se više buni.

 
Emisija Peščanik, 23.11.2007.

Peščanik.net, 23.11.2007.

Leave a Reply