Osvanuo je i taj dan, Pinki I i Pinki II će videti Tita i potpisati istorijski sporazum o gasu, nafti, a ako vođa pravoslavnog, evroazijskog sveta koji se stvara to od njih zatraži, potpisaće i sporazum o kolektivnom davanju srpske krvi Vladimiru Vladimiroviću – Gaspromu. Gasprom nije preduzeće, to je, kao što je to neko rekao, politička životinja koja jede sve one koji ne znaju ili neće da reše rusku zagonetku. Iz direktorske stolice Gasproma na presto šefa države dolazi Medvedev, Putinov pulen. Putin i njegovi prethodnici su se regrutovali iz KGB-a, a sada je novo vreme i mrestilište ruskih careva će biti Gasprom.

Koštunica i Tadić su nas ponudili toj političkoj životinji zvanoj preduzeće za gas i naftu i ona će nas danas u Moskvi pojesti za doručak. Način na koji se sklapa ovaj međudržavni sporazum je uvredljiv za svakog građanina ove zemlje, osim za one koji time sebi kupuju političku podršku ili obezbeđuju veći bankovni račun. Sporazum je tajna i biće tajna sve dok novi srpski patrijarh koji sedi na tronu Slobodana Miloševića ne naredi drugačije. Njegov koalicioni posilni, Tadić, nema primedbi na ovaj sporazum. Kako je on zauzet osvajanjem izbora i Evrope, Dragan Đilas nam je nabrajao cifre i pokazivao koliko kubnih metara gasa nam fali i kako je ovaj gasovod spas za sve nas. Uvredljivo je bilo slušati tog Đilasa; i on je igrao poznatu, bednu igru postavljanja građana pred lažne dileme: jel oćete gas ili nećete, jel oćete da se grejete il nećete… Hoćemo gazda, al po koju cenu?

I zašto toliko krijete detalje pregovora, ima li u ovoj zemlji još nekog pametnog kao što su to Aleksandar Popović i Dragan Đilas, ko bi u tzv. javnoj raspravi mogao da kaže šta misli o ovom aranžmanu, da ponudi neko drugo rešenje. Ali glupo je bilo očekivati tako nešto. Oni su i ustav matere im Srbije doneli partijskom pogodbom, pa što se ne bi preko noći venčali sa Gaspromom.

Mlađan Dinkić nas je upozorio da je ovaj sporazum za Srbiju ponižavajući, ali kada je trebalo da na vladi glasa protiv njega, nisu došli ni on, ni njegovi ministri. Nezgodno je, njegovom novom političkom prijatelju, Tadiću, potrebna je Koštuničina podrška za drugi krug izbora. Tadić ne želi da ljuti čudovište koje je hranio toliko godina svojim besmislenim i beslovesnim ustupcima. I tako, Mlađa nam se ućutao.

U međuvremenu, kao što znamo, Koštunica i Velja su Tadiću uputili još jedan ultimatum koji su nazvali – dopunom koalicionog sporazuma. Dakle, ako EU pošalje svoju misiju na Kosovo, nema Sporazuma o pridruživanju, može Đelić da šilji olovku koliko hoće, neka je zadene sebi za uvo. Javlja mi se sledeći scenario – Đelić ipak potpisuje sporazum sa EU, Koštunici je to alibi da svojim i Veljinim glasačima namigne da podrže Nikolića, sporazum sa EU odlazi na ratifikaciju u skupštinu, demokrate brane svoju odluku da ga potpišu, budu proglašeni veleizdajnicima, Koštunica stvara parlamentarnu većinu sa radikalima i – eto nama narodnog veselja.

Gledala sam od jutros na gladan stomak snimak sa jučerašnih predizbornih skupova predsedničkih kandidata. Tadić je malo poludeo, dere se iz sveg glasa. Ljut je, opasno je ljut je što ga ucenjuju i to pokazuje nekontrolisanim mahanjem rukama, koje za rezultat sigurno imaju upalu predsednikovih mišića. Andreja Mladenović je u ime DSS-a izrazio čuđenje nad Tadićevom ljutnjom. I ja delim čuđenje DSS-ovaca. Zašto se Tadić ljuti na Koštuničin predlog, kada je on posledica preambule u ustavu i rezolucije o Kosovu. Pa zar je mislio da će to proći nekažnjeno, zar je mislio da ludilo ima granica.

Vidim da Tadić u ovom delu kampanje igra na evropske integracije – hajde da osvojimo Evropu. Prvo, glupi su ti ratničko-sportski termini, drugo, najnovije CESID-ovo istraživanje govori da je 21 odsto njegovih pristalica i glasača antievropski orjentisano. On ih je tome naučio i sada hoće da ih prevaspita. Dalje kaže Tadić – osvojićemo Evropu našim naučnicima, pa onda u spotu sledi Teslina fotografija. Tesla nije bio naš naučnik, nego američki; naša nauka je ovih ponižavajućih 0,36 posto, koje država odvaja za nju.

Osvojićemo Evropu našim sportistima, kaže Tadić. Ako Ana Ivanović pobedi Šarapovu na turniru u Australiji, Tadić će svoje osvajačke ambicije proširiti i na Australiju, Okeaniju i sve zemlje Komonvelta. Da ne govorim o tome da uspeh sportista ne govori ništa o demokratskoj i proevropskoj orjentaciji jedne zemlje. Pa Nađa Komaneči je živela u vreme Čaušeskua, Alberto Huantorena je trčao za vreme Kastra, a da ne pominjem uspehe plivača Honekerove Istočne Nemačke…

Tadić je juče zbunio glasače SRS – pozvao ih je da glasaju za njega. Najteže reči koje koristi za Niklolića je da on – nije entuzijasta evropskih integracija. To je kao kada biste za Hitlera rekli da nije entuzijasta u pogledu ljudskih prava Jevreja.

 
Emisija Peščanik, 25.01.2008.

Peščanik.net, 25.01.2008.

Leave a Reply