Srbija je probodena metalnim šipkama koje pridržavaju bilborde. Na njih smo se navikli od 5 oktobra. U početku su služili tome da nam pokažu kako šaren može biti život koji nas čeka. Onda su bilbordi sve više bili Potemkinova sela neuspele tranzicije, da bi danas postali jeftino mesto oglašavanja jedinog proizvoda kojega imamo u izobilju – političkih partija. 1881.godine Srbija je dobila prve stranke. Za 100 godina političke stranke su postale nakazne verzije jednog od najvažnijih oslonaca demokratskog uređenja.
Srećom, makar za sada, na bilbordima nema lica Nikolića, Vučića, Koštunice, pa ni Tadića. Valjda su njihovi marketinški savetnici shvatili koliko su se njihovi osmesi zgadili građanima, koliko je strašno gledati, iz dana u dan, kez Nikolića ili Vojislava Koštunice. Njihovi osmesi više liči na pokazivanje zuba, na pretnju, nego na osmeh. Sada su umesto svojih lica pred nas isturili Srbiju – Podrži Srbiju, Ustani Srbijo, Napred Srbijo.
Kada se Italija ujedinila, jedan poslanik je rekao – napravili smo Italiju, još da napravimo Italijane. Kod nas to ide malo drugačije. Srbi odavno postoje, ali tek treba da napravimo Srbiju. Ovaj provizorijum, ova agonija od zemlje ne može se nazvati državom. Doduše, vidim da se mnogi kao ponose što su iz ovakve Srbije. Poznato je da neki pacijenti odluče da se, kada su već bolesni, ponose zato što boluju od neke retke bolesti. Kada to čine ljudi koji treba da vode jednu zemlju, onda bi rešenje moglo biti izricanje obavezne mere lečenja. Ovako, potencijalni pacijenti su svoja buncanja popeli na bilborde i sebe predstavili kao zadnju liniju odbrane Srbije. Oni su kao poslednji branioci tvrđave, a mi smo kao žene, deca, invalidi i ostala nejač od kojih se traži da se odreknu poslednjih sledovanja vode i hrane u korist branilaca tvrđave.
U stvari, izbori su za najveći deo tzv. političke elite potera za nekoliko hiljada dobro plaćenih radnih mesta i potera za imunitetom. Za rezerviste, nastavnike, državne činovnike, radnike propalih preduzeće, to je prilika da se ogrebu za neku hiljadu dinara, koju su im nekoiliko puta pre toga iz usta izvadili oni koji su pre neki dan na vladi doneli odluku da povećaju plate u javnom sektoru i daju mu jednokratni bakšiš. Tužno je što svi znaju da država podmićuje svoje službenike, znaju to i država i službenici, tužno je kako su nas doveli dotle da smo postali glupi i ograničeni od sopstvene katastrofe.
I sada građani treba da izađu i glasaju ljuljajući se između obilićevskih, svetosavskih i drugih visina i 3000 dinara u džepu od jakne, kupljene pre četiri godine kod Kineza na buvljoj pijaci u bloku 70.
Niko ne zna šta će biti 11.maja. Svi priželjkujemo različit ishod glasanja nadajući se istom rezultatu – da na vlast dođu ljudi koji će nam omogućiti da živimo kao ljudi, a ne uspravni dvonošci, koji će rešavati probleme, a ne izmišljati nove kojima bi izbegli rešavanje starih. Ja priželjkujem nemoguće, da se oni koje već doživljavam kao sopstvene dželate odluče – hoće li mi tom sabljom kojom nam mašu nad glavom tu glavu odseći ili, ako neće, neka vrate mač u korice. Sve prihvatam, samo više ne mogu da podnesem da nas tom večno isukanom sabljom udaraju pljoštimice.
Radio emisija Peščanik, 18.04.2008.
Peščanik.net, 18.04.2008.