Ne sećam se da se ikada desilo da posle nekih izbora nastane takav muk, a potom depresija, a sve posle navodnog uspeha proevropskih snaga. Mnogi naši prijatelji i nama najdraži sagovornici Peščanika pozivaju na racionalno mišljenje, na to da je ulog suviše veliki da bismo smeli da dozvolimo da u nama prevlada gađenje nad sobom, zato što smo dozvolili da nam budućnost zavisi od zločinačkih stranaka kao što su Dačićeva i Palmina i onog političkog gmaza, kao što je navodni penzioner Krkobabić.

Verovatno su u pravu ljudi koji tvrde da je racionalno priželjkivati koaliciju DS- SPS, ali meni lično je previše rano i da pokušam da progutam tu nakaznu tvorevinu. Prošlo je tek 12 dana od kada su neki od nas shvatili da je rat odavno izgubljen, a da do prave bitke sa onima koji su nas sahranili nije ni došlo. Teško podnosim da mi, tek što sam shvatila da sam zauvek izgubila nešto do čega mi je strašno stalo, ljudi govore kako život teče dalje i kako nikada nije sve izgubljeno.

Nas dve, a verujem i mnogi od vas, više bismo volele da nas puste da makar nekoliko dana bolujemo – da samo bolujemo. Prerano je, dok se pustošenje privodi kraju, praviti Nojevu barku i nadati se uspešnom bekstvu. Za početak, ne znamo ni da li je spas moguć.

O tome da ću živeti u zemlji u kojoj je Koštunica opet predsednik vlade, Vučić gradonačelnik Beograda, a Dačić ministar spoljnih poslova, ne mogu da mislim. O tome da ću živeti u zemlji kojom vladaju složna braća DS i SPS mogu da misilim i da vrištim. Ko zna, možda i da prihvatim, ali neće moći, nikada neće moći tu nakazu zvati vladom nacionalnog pomirenja. Nikada Mrkonjić neće postati apostol socijalne pravde, a Dačić član socijalističke internacionale, ma koliko ga Papandreu primao.

Ovi dani mi liče na 4. oktobar 2000. Tada je Zoran Đinđić sklopio pakt sa đavolom i taj đavo ga je 12. marta 2003. ubio. 4. oktobra 2000. smo na neki način izvršili kolektivno samoubistvo, koje ponavljamo i ovih dana, i to ako nam se posreći. Zato valjda sve ovo toliko boli, zato što smo poraženi od iste stvari i od istih ljudi. Srbija me podseća na muslimanski pakao. Islamske pravne knjige osuđuju samoubistvo; ono je veliki greh, koji se kažnjava večitim prokletstvom u obliku beskonačnog ponavljanja tog čina.

Prorok kaže: onaj ko se baci sa planine i ubije se, bacaće se zauvek dole u vatre pakla, onaj ko popije otrov i ubije se, nosiće zauvek otrov u ruci i piće ga u paklu zauvek. Ko god da se ubije na bilo koji način na ovome svetu, biće mučen na taj način i na dan vaskrsnuća.

 
Radio emisija Peščanik, 23.05.2008.

Peščanik.net, 23.05.2008.

Leave a Reply