Kritikuju nas kako ništa pozitivno i lepo nemamo da kažemo, pa evo dve lepe vesti – napolju je divna jesen, sa izuzetkom današnjeg dana, a i predsednik je ove nedelje izabrao bolju ulogu. U maju je bio Spasilac, pa je onda bio Ujedinitelj, pa Pomiritelj, pa Eliot Nes, prošle nedelje je bio i Vili Brant i Koštunica, a ovih dana je u ulozi Konrada Adenauera, prvog nemačkog kancelara posle Drugog svetskog rata, koji je uspeo da ratom razrušenu i osramoćenu zemlju obnovi i pomiri sa svetom.

Predsednik je samo malo pobrkao redosled, pa je pre nekoliko dana Angeli Merkel otkrio da je kao mali sanjao da bude Vili Brant. Redosled je obrnut: prvo se odradi Adenauer, pa se zasluži Brant. I klečanje nije vežba za jačanje i oblikovanje prednje lože predsedničkih nogu.

Samo pre nedelju dana Tadić i njegov verni sluga Jeremić sprovodili su Koštuničin Akcioni plan, koji je dopunjen proterivanjem crnogorskog i makedonskog ambasadora. Šta je bio cilj tog političkog vriska – pa stara dobra osveta. A ko je obećao osvetu onima koji priznaju Kosovo – Koštunica. Sećate se da je rekao kako je naša nacionalna obaveza da nanesemo štetu svima koji budu priznali Kosovo, i da je to najmanje što možemo da učinimo u ime nacionalnog dostojanstva.

Nacionalizam je opet počeo da tandrče. Mračni čuvari tzv. nacionalnog dostojanstva povukli su se u zemlju Mordor, a došli su ovi blagoglagoljivi demagozi koji raskošno i raspevano demonstriraju neprijateljstvo, ali samo prema onima koji ne mogu da uzvrate. To slatko zadovoljenje, ta pučka svetkovina u Podgorici završena je razbijenim glavama. Uzdrmali smo Crnu Goru i sada opet možemo da obavimo obredno pretvaranje Tadića u konstruktivnog i miroljubivog državnika koji nema ništa protiv Euleksa, a nadasve se gnuša nasilja. Predsednik reče u intervjuu Novostima – kada ima anticrnogorstva, ja zvonim na uzbunu i kažem Stop, kada deca ne mogu na ekskurzije u Crnu Goru ili Srbiju, ja kažem Stop, kada poslanici kažu da crnogorski političari nisu bezbedni u Srbiji, ja kažem Stop.

Ovo Tadićevo stopiranje se po njegovom predsedničkom mišljenju ne kosi sa proterivanjem ambasadora, ni sa desetercima o noževima u leđa i sličnim diplomatskim izjavama Vuka Jeremića. Naša reakcija je, kaže Tadić, tačno pogođena mera. Mera čega? Tadić Boris nam stalno govori, i mi smo se tešili da je to tačno, da je svojim zahtevom UN da se slučaj osamostaljenja Kosova iznese pred Međunarodni sud, Srbija ovaj problem sa političkog prenela na pravni teren. Kako ga tako lako vratismo i u politički i u nacionalistički ring? Pa zar su stvarno mislili da će sve zemlje sveta, pa i naši susedi, čekati odluku suda i da neće, pod pritiskom ili bez pritiska, priznati Kosovo? Naravno da je Tadić znao da glasanje u UN neće zaustaviti priznavanje Kosova. Prošle nedelje je samo demonstrirao, u ime svih Srba, osvetničku nemoć.

U stvari, još i mogu da podnesem razglabanje o svim razlozima našeg odgovora Crnogorcima i Makedoncima, ali jedno ne mogu – da čujem i jednu reč o odbrani nacionalnog dostojanstva. Kakvo nacionalno dostojanstvo?! Toga nema. Potrošili smo ga u protekle dve decenije. Tadiću preostaje, ako hoće da bude Adenauer, da iz dana u dan, i tako godinama, on ili neko drugi, u tišini radi, da hoda na prstima i pred svetom i pred nama, i da nam skromno saopšti šta je od uništenog poporavljeno i šta je novo napravljeno. Ako ne bude radio tako, ovo će zaista postati mesto koje će se definisati kao stanište ljudi koji obitavaju u ljudskim nastambama smeštenim između nekih reka i nekih planina. Biće onih koji će tvrditi da je to država, i u to ime će nastaviti da gone one koji misle da ta skupina ljudi ne treba da se gordi i naziva državom Srbijom. I šta će biti na kraju? Pa možda nam se desi isto što i onim nesrećnim ljudima koji su se iz Nigerije čamcem uputili u Italiju. Na tom putu je njih 13-oro živo bačeno u more. Njihovi sunarodnici, sapatnici i saputnici, optužili su ih da im donose nesreću. Niko od njih, ni živi ni mrtvi, nikada neće videti Italiju.

Ivica Dačić je za ovu nedelju najavio potpisivanje sporazuma između SPS i DS-a. Više nije važno (nikada nije ni bilo) da li će Tadić i Dačić to potpisati. Najgore se već desilo: da Demokratska stranka na tu blasfemiju uopšte i pomisli. Kada sam na početku pominjala Tadićeve različite role, zaboravila sam na njegovo izigravanje Huana Karlosa, koji je na kostima španskih revolucionara pomirio Frankovu decu i decu Dolores Ibaruri. Ali, Huana Karlosa je postavio Franko, a ne La Pasionarija. U srpskoj varijanti, Huan Karlos bi bio Dačić, a ne Tadić. Ali Tadić se dobrovoljno prijavio, u ime svih nas koji smo rušili Dačićevog šefa, da izravnja Miloševićeve grobove. Morao je malo da sačeka, dug je mandat pred njim, pa da kasnije zaigra onaj basket sa Dačićem. Morao je da se seti da je i Pikaso dozvolio da se Gernika vrati u Španiju tek kada Španija postane demokratska zemlja. I Gernika je zaista vraćena u Madrid mnogo godina posle krunisanja Frankovog naslednika.

A šta nam ovih dana radi ministar policije. Posle pritisaka javnosti zabranio je fašistički skup, mnogi su požurili da pohvale ovaj njegov gest, jer smatraju da je racionalno i konstruktivno posmatrati i ocenjivati nečije gestove, a ne uvek govoriti o ljudima kao o zadatim i nepromenljivim. U redu je, a šta je uradio Dačić ovih dana: imenovao je nove savetnike. Divca je pozvao da ga, kao svetski čovek, savetuje o, pazite ovu lepezu Divčevih obaveza – spoljnjoj politici, dijaspori, sportu i humanitarnom radu.

Vidim da je većina medija sa simpatijama analizirala ovog Dačićevog savetnika, ali drugi je mnogo važniji i zanimljiviji – advokat Toma Fila. Taj čovek je postao Dačićev savetnik za pravna pitanja, Hag i evropske integracije. Prvo, koliko mi to vlada imamo, pa da svako ima svoga ministra spoljnjih poslova, pravde, sporta i razonode, Haga i humanitarnog rada? Drugo, zar će minstra policije o saradnji sa Hagom da savetuje čovek koji je bio uz Miloševića kada je hapšen, koji je po sopstvenom priznanju prijatelj Karadžića i Mladića, koji je iz advokatske radoznalosti branio šefa DB Radeta Markovića? Dačiću samo treba da sačeka da iz zatvora izađe Rade Marković, pa da ga imenuje za savetnika za bezbednost. I da kaznu odsluži Milanović, pa da i njemu da kancelariju savetnika za odnose sa javnošču. I družina će opet biti na okupu.

Zemljina kora je debela jedva 30-40 kilometara, a ispod je 6-7000 kilometara debela magma koja ključa. Tzv. proevropska Srbija se ovih dana pokazala tankom kao zemljina kora, koja na najmanji poremećaj puca. Onda pokulja magma na kojoj plutamo decenijama.

Kada smo kod magme, gledala sam pre neki dan dokumentarac o Jeloustonskom parku i slušala geologe koji kažu da nije pitanje da li će, nego kada će Jeloustonski park eksplodirati i kada će iz utrobe zemlje pokuljati toliko lave da će to biti kraj civilizacije kakvu poznajemo. Kalendar drevnih Maja se završava 23. decembra 2012. godine, ali ko će njih da uzima za ozbiljno. Da su toliko pametni koliko se prave da jesu, ne bi izumrli nego bi se izležavali i surfovali po obalama Jukatana.

Na početku Peščanika slušate pisca Marka Vidojkovića. U poslednjih nekoliko intervjua se slabije razumemo, i sa njim i sa još nekima od naših stalnih sagovornika. Pokušavamo da vidimo o čemu se radi, da li smo i zašto odlučili da menjamo odnos prema ovome što živimo. Svi smo prežalili ovu zemlju, ali neki od nas su nastavili da se ponašaju kao da se nešto bitno u razumnom roku još može popraviti, a neki drugi kao da su rešili da se posvete samo sebi i da na udoban i smiren način prožive život i dočekaju svoj 23. decembar 2012.

 
Emisija Peščanik, 17.10.2008.

Peščanik.net, 17.10.2008.

Leave a Reply