Napolju još uvek duva košava, ali je lako podnosim, jer je zamenik ministra za energetiku rekao da je energija na vetar naša budućnost. Najbolje ćete proći vi koji živite na Suvoj Planini, Deli Jovanu, Midžoru i sličnim piktoresknim vetrovitim mestima. Kada propadne gasno-naftni sporazum sa Rusima, tu ćemo graditi vetrenjače, da nam prave struju, koja će da nas greje i da nam osvetljava. Naročito one uvek iste, novogodišnje lampione, koje su već pokačili po banderama i skinuće ih tek na proleće.

Od kada je počela da duva košava, beogradski trgovi su još prazniji. Ljudi žurno prođu, liče na unezverene životinjice. Ne znaju kuda da idu, kako da se spasu od ove rasturene, a opasne države, u kojoj svako svakoga doživljava kao vuka, a sebe kao Crvenkapicu. Ako su trgovi prazni, nema grada. Urbano naselje podrazumeva dominaciju trga, agore što bi rekla braća Grci. Trg je samo prazan prostor, koji tek treba da se ispuni javnim životom građana. On je okružen fasadama, iza kojih se odvija naš privatni život, koji nije od suštinskog značaja za postajanje grada.

Svakoga jutra prolazim ulicom Kneza Miloša. Taj put odslikava svu šizofrenost ove države – bombardovane zgrade, redovi pred američkom ambasadom, zgrade vlade i ministarstava okićene nepojamno velikim brojem srpskih zastava, sa nepojamno velikom krunom, koju kao da je namolovao Bogoljub Karić po uzoru na svoj porodični grb. I prokleti bilbordi. Tek što sam odbolovala srpski san Lutrije Srbije o 1000 evra mesečno, kada su se pojavili neki još depresivniji. To su bilbordi pitalice i zagonetke: šta raste kada ga niko ne vidi, šta je u srcu grada, šta to peva a ne sme da peva… To su valjda te nove, sofisticirane reklame. Nema više smirujućih praškova za veš i sudove, keksa, žvaka i farbi za kosu. U ovoj zemlji pitalice su zlokobne, kao sfinge koje pojedu onoga ko ne reši zagonetku. I tako vozim niz ulicu Kneza Miloša, slušam vesti i grozničavo pokušavam da rešim zagonetke. Ako ih ne rešim, iz bilborda će iskočiti neko strašan i zgromiti me.

Nenadano i podmuklo, i do nas je stigla svetska ekonomska kriza i pokvarila sve. I ajde da je stigla samo do nas, nego je stigla i u ruske banke i stepe, kolhoze i sovhoze. Onda su Rusi rešili da malo promene ovaj, već legendarni, energetski sporazum sa Srbijom: ništa ne mogu da nam garantuju, ni da će izgraditi magistralni gasovod, ni da će modernizovati rafinerije, a o ekologiji niko ne sme ni da zucne. Dinkić jeste, ali to je bio pogrešan odgovor i sfinga ga je pojela.

Da ukratko rezimiramo kako su stvari tekle: prvo je ministrar energetike rekao da sporazum samo što nije potpisan. Ministar Dinkić, koji je bio i šef pregovaračkog tima sa Rusima, rekao je da nam Gasprom nudi sporazum koji je štetan za Srbiju i da ga ne treba prihvatiti. U međuvremenu saznajemo da je ministarka finansija u budžet za iduću godinu već uračunala 400 miliona evra koje će nam Gasprom isplatiti. Postalo je jasno da je Dinkić ostao usamljen u vladi i da je postao smetnja zaključivanju sporazuma. A naš predsednik je zajedno sa Koštunicom početkom godine Putinu dao reč da ćemo sve rešiti bratski i sada mu predsednička čast ne dozvoljava da prekrši obećanje.

Šta ova vlada radi, znam koliko i predsednik vlade, znači nemam pojma. Ali nisam ćorava da ne vidim kako demokrate preko svojih ministara ruše Dinkića. Pre neki dan je ministarka finansija saznala da preduzeće zaduženo za prodaju zemljišta za skijalište Babin kuk ili Babin Zub radi sa gubicima. A taj Kuk ili Zub duži G17. Nije da mi je žao Mlađana Dinkića, koliko je taj ljudi i vlada srušio, ali ako je on u pravu, a izgleda da jeste, kada kaže da je ovaj sporazum štetan za Srbiju, a vlada i predsednik hoće da ga potpišu, onda je to, s obzirom na prirodu i značaj tog ugovora, veleizdaja.

Dinkić je juče podneo ostavku na mesto šefa pregovaračkog tima sa Rusima, ali su u G17 rekli da to ne dovodi u pitanje njihovu podršku vladi. Tu stvari prestaju da mi budu jasne. Kako jedna stranka vladajuće koalicije može da tvrdi da su druge stranke vladajuće koalicije spremne da potpišu ugovor štetan po za zemlju, a da ostane u vladi. E, tu izgleda leži zeka: izaći će iz vlade, ali ne svojom voljom, nego će biti isterani.

Tadić je rešio da razjuri sve koji mu pružaju otpor i koji, za razliku od njega i Jeremića, ne vide širu sliku. A u njegovu širu sliku sigurno ulaze samo on i Jeremić, svi ostali su van rama.

Ako se na sve ovo doda i Tadićeva najava od pre neki dan da će se svaka tri meseca ocenjivati rad svakog ministra, a to će raditi on, po samu njemu znanoj proceduri, meni se čini da ćemo uskoro imati tzv. rekonstrukciju vlade, u kojoj će novi partner Tadiću biti novorođeni demokrata Tomislav Nikolić. Kuda će sa takvom koalicijom ova zemlja, nije jasno. Verovatno nigde.

Jeremić je ove nedelje ponovio da bi Srbija, ako mora da bira uzneđu EU i Kosova rekla NE Evropskoj uniji.To praktično znači stajati u mestu, a to stajanje u vremenu koje dolazi znači ubrzano i nepovratno propadanje. Tupave ideje da smo mi Evropi potrebni, da nas ona ni po koju cenu neće ostaviti van svojih zidina, u času kada se zemaljska kugla dramatično ljulja, sumanute su koliko i ono što je 1944. govorio Gebels – čovečanstvo bez Nemačke je nezamislivo. Nesreća za Nemce je bila u tome što su i oni, kao Gebels, mislili da Nemačka može bez čovečanstva.

Na predavanju koje je ove nedelje održao u Beogradu, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Džozef Štiglic, je rekao da je ova kriza počela u centru, u SAD, ali da će najviše biti pogođena periferija. I dok se širom sveta sabiraju svi oni koji mogu da pomognu u odbrani od ove pošasti, dok se ministri, poslodavci, sindikati, stručnjaci skupljaju i prate krizu, kao oni ljudi koji iz minuta u minut prate kretanje uragana – mi se ovde spremamo da se spasavamo pojedinačno i, u odsustvu pravila, svako stvara svoja sopstvena.

Čovek čijem su detetu lekari operisali pogrešnu nogu, sklapa ugovor sa lekarom da mu plati 3000 evra da ga ne bi tužio- sve to rade u prisustvu advokata. Ministar koji je udario taksistu, beži sa mesta udesa i naknadno isplaćuje taksistu da ga ne bi tužio. Radnici prete da će zauzimati fabrike, ne znam čime prete vinogradari… Znam samo da svi traže pravdu, a ona je duboko ukorenjena u mulj naše romantičarske duše – bez svega se može, ali bez pravde nikako.

Tražili smo pravdu za Uroša, odbornici SO Kula traže pravdu za Miladina, deliju koji je pretukao, skoro na smrt, svog kolegu američkog studenta i pobegao u Srbijicu. Opoziciona, Zelena stranka iz Kule traži da se odlikuje vicekonzul koji je našem Miladinu pomogao da pobegne iz Amerike. I najzad, tražimo pravdu i za našeg Milorada, Roda, Blagojevića koji je prodavao mesto senatora. Nije mi jasno kako to da je američki guverner srpskog porekla, kada se pokazao kao hohštapler, postao – naš Milorad. Zašto pored toliko svojih hoćemo da prigrlimo i tuđe bitange. Rod je postao Milorad samo zato da bismo se mi još više učvrstili u uverenju da nas svi mrze. Rod Blagojević je Amerikanac, a ne Srbin, baš kao što su braća Bitići bili američki državljani, a ne Šiptari.

Znam da Dobro i Loše nisu autobuske stanice do kojih je moguće stići. Oni su kao neka daleka priviđenja, ali priviđenja koja određuju putanju. To nam je potrebno, samo to, dobra putanja.

Muzika u današnjoj emisiji:

Sarah Vaughan – My Favourite Things

Amy Winehouse – There Is No Greater Love

 
Emisija Peščanik, 12.12.2008.

Peščanik.net, 12.12.2008.

Leave a Reply