Stigla nam je zima, eto još jednog razloga da zadremamo u nadi da će, kada na proleće ogreje sunce, naša zemlja biti mnogo uređenije mesto za život. Samo da ne zaspimo sasvim. Mada ima leka i za to – trebalo bi da svakog jutra stavimo kažiprt na usta i tako provedemo dan – to je oprobani recept rimskih legionara da ne zaspiš dok si na straži. Držiš taj kažiprst na ustima, budno gledaš u mrak i spreman čekaš neprijatelja.

Još je samo četiri dana do dolaska dragog gosta iz Rusije. Saznali smo sve: i marku aviona kojim dolazi, i koje kuvare i kuvarice dovodi, i da voli morske plodove, i gde će da polaže vence, i gde će obični smrtnici moći da ga dodirnu – jedino ne znamo koliko će biti težak finansijski ugovor koji nam donosi, to jest pod kojim uslovima će nam odobriti tih navodnih milijardu dolara. Detalje će ugovarati čuveni Viktor Čistač, Sergej Šojgu, ruski ministar za vanredne situacije, koga se sećamo iz perioda kada je ugovarao onaj besramni ugovor koji smo sklopili sa Gaspromom. Taj Šojgu samo što nije lupao šamare svojim ovdašnjim partnerima u pregovorima. Kažu da je jedan od uslova da nam se odobri ruski kredit biti da NIS za još godinu dana produži rusku monopolsku poziciju na srpskom tržištu, što znači još godinu dana najskupljeg i najprljavijeg benzina u Evropi.

Pitanje je i šta će biti politička cena koju ćemo morati da platimo; koliko puta ćemo morati da im se klanjamo i dižemo prstiće u njihovu korist u raznim međunarodnim institucijama. Možda nam u razumevanju prirode istorijskog ruskog kredita može pomoći vest da se za nekoliko dana spremaju vojni manevri u Karipskom moru. Silu će demonstrirati Putinova vojska i vojska njegovog novog prijatelja Ugo Čaveza, koji je poželeo da u vežbi učestvuju i avioni, a ne samo lađe. Ne znam da li će mu Putin ispuniti dečačku želju, ali znam da je Čavez od Putina kupio naoružanje i vojnu opremu pod povoljnim uslovima za milijardu dolara, plus što je odmah oduševljeno priznao nezavisnost Južne Osetije.

Mnogo je istorijskih, naučno-fanatastičnih, literarnih, golootočkih, pravoslavnih i ostalih veza između Rusije i Srbije. I naša i ruska istorija je puna primera osvajanja vlasti pomoću političkih ubistava svojih prethodnika i masovnih ubistava običnih protivnika. I jedni i drugi imamo zatvorsko-lopovsko shvatanje da kada nas se plaše znači da nas cene. Bolujemo i od istog oblika šizofrenije – istovremeno smo poniženi i veliki. Još jedna zajednička crta su nam carevi i carevići koji imaju isto shvatanje države kao Musolini – sve za državu, ništa izvan države, ništa protiv države. Nesposobni smo da napravimo pristojna društva, institucije, mrzi nas da zavisimo od parlamenta, vlade i sudstva, lepše nam je da ropćemo pod kapricima svojih vladara, često ludaka, a najviše volimo mešavinu stare nomenklature, novih bogataša, lažnih demokrata, udbaša i kagebeovaca.

Naš predsednik se ponaša slično poslednjem ruskom caru Nikolaju, koji je pred revoluciju išao u lov na divlje patke. I ovaj naš ide u lov – po hodnicima Saveta bezbednosti lovi nesvrstane koji nikada neće priznati Kosovo. Kažu da Nikolaj nije bio glup, i tu prestaje svaka sličnost sa Borisom Tadićem. I Rusi su nadrljali sa svojim novim imperatorom od koga se tresu od straha. Taj strah je nabolje opisao Mickijevič:

Car se čudi – Peterburžani od straha umiru,
Car se srdi – njegovi podanici od straha umiru,
Car je gnevan – umrećemo. Cara razveseliti.

Muzika u današnjoj emisiji:

Doors – Love me two times

Solomon Burke – Don’t give up on me

Emisija Peščanik, 16.10.2009.

Peščanik.net, 16.10.2009.

Leave a Reply