Postaje neverovatno kako, bez obzira na tragičnost stanja u kome se nalazimo, nemamo više o čemu da govorimo; ili nam se istorija doslovno ponavlja, pa je već sve rečeno, ili, što mi se čini verovatnijim, gluposti i bedastoće koje činimo vraćaju se pod drugačijim maskama i daju privid novine staroj dobroj svinjariji. Pa se opet ćuti.
Čega ima novog u tome što jedan vladika SPC, Nikanor, preti sudskim izvršiteljima i vređa Vrhovni sud Srbije najavljujući da će blokirati Kikindu đacima, policajcima i vojnicima, ako sudski izvršitelji ponovo dođu i pokušaju da izvrše odluku VSS. Pa zar godinama čelnici sada proevroskih radikala nisu pretili sudskim izvršiteljima kada su pokušavali da ih izbace iz zgrade zemunskog Magistrata, koju su sami sebi iznajmili do 2028. po ceni od 1,57 dinara po kvardatu.
Čega ima novog u tome što guverner tvrdi da, ako nastavimo da se zadužujemo ovim tempom, možemo upasti u dužničku krizu; u tome što ministarka finansija kaže da niko ne zna kako se godišnje iz budžeta troši 130 milijardi dinara, što Jovan Krkobabić pregovara sa MMF-om o reformi penzijskog sistema, koji će pogoditi stotine hiljada penzionera; čega ima novog u tome što pandemiju gripa dočekujemo bez vakcina i bez tendera, što ćemo navrat nanos kupovati tri miliona vakcina…
Na ulicama su još uvek lažljivi bilbordi – Beograd se seća 65 godina slobode. Rusi su nas naterali da se setimo oslobađanja Beograda od fašista, ali nema ko da nas natera da 9. novembra obeležimo 20 godina od Pada berlinskog zida. Možda tako i treba, ni tada nismo shvatili značaj tog događaja, niti da neke istorijske situacije izazivaju određene odgovore. Za razliku od drugih, naš odgovor je bio vraćanje u izmišljenu prošlost, u nacionalizam koji je tada krenuo na pobedonosni put koji traje sada već dve decenije. Na tom putu smo mrzeli i plašili se Hrvata, muslimana, Albanaca, NATO-a i ostalih endemskih neprijatelja. Tako kodirana mapa opasnosti za srpstvo trajala je dve decenije, onda su došli tzv. mir i tranzicija i morali smo da dekodiramo mapu opasnosti. Od demokratske revolucije plašimo se pomračenja sunca, navijača, homoseksualaca, sopstvene dece, pasa lutalica, vakcine protiv gripa i prvog snega. Sve su to razlozi zbog kojih je dovoljno da, ako baš ne moramo, ne izlazimo iz svojih staništa.
Šta bi ugledao nevidljivi posmatrač, lokalni hroničar, da je poslednjih 20 godina stajao na vrhu Beograđanke, robne kuće u Čačku ili doma kulture u Aranđelovcu – video bi složno kretanje gomile, onda razdvajanje te gomile na grupe koje se haotično kreću, povremeno sudaraju, spajaju, raspadaju, hvataju za gušu, pa jedni kao pobede, drugi su kao poraženi, a onda zavlada neka jezovita nepomičnost ili lažna preduzimljivost u kojoj se problemi samo premeštaju sa mesta na mesto, umesto da se rešavaju. Sada smo dobili, za mnogo godina unapred, majstore koji su usavršili umeće premeštanja teškoća. Na nove istorijske izazove svetske ekonomske krize, promena u Americi, preuređivanja EU – opet ne znamo kako da odgovorimo, sem odbijanjem da damo jasan odgovor. U jednom džepu držimo glavicu belog luka, a u drugom mobilni telefon. Nedavno je stigla vest da su u jednom selu u okolini Leskovca roditelji počeli da šalju decu u školu sa belim lukom kao oružjem protiv vampira koji se pojavio u selu. Deci su u drugi džep tutnuli mobilne telefone da slikaju vampira i slike predaju nadležnim organima.
Mahniti predsednik i mahniti ministar spoljnjih poslova su negde u vazduhu ili se spremaju da polete na neku stranu sveta i otkriju još jednog prijatelja koji će, ako zatreba, zameniti nepouzdanu Nemačku, Francusku, Češku ili neuračunljivu Holandiju. A ako zatreba, opet ćemo zaigrati ulogu remetilačkog faktora u Evropi. Milošević je jedno vreme na tome lepo profitirao, a onda se preigrao. Ovi neće, pametniji su i nešto uračunljiviji, a tu je i Rusija koja se digla na noge. To koketiranje sa ulogom nestašnog varvarogenija nas je krvavo koštalo, ali mi opet snatrimo o ulozi uvređene mlade opkoljene proscima koji nikako da shvate njenu krasotu.
To me podseća na priču koju sam čula preko Borhesa – neki čovek se uželeo uzbuđenja, posumljao je u ženinu ljubav i privrženost svojih prijatelja i rešio da ih prepadne. Jednoga jutra je seo u kočiju i nestao. Ideja mu je bila da se krije nedelju dana. Stigao je u sobu koju je ranije rezervisao. I počeo da se budi u toj sobi, iz jutra u jutro, pitajući se šta mu je ono beše bila namera. Iz daljine posmatra svoju kuću i ona mu izgleda strano, jer je on već neko drugi. U njemu se desila promena koja će ga osuditi na 20 godina dobrovoljnog izgnanstva. Nabavlja periku, menja navike, gleda iz daljine svoju ženu i prijatelje i tišti ga sumnja da ih njegovo odsustvo nije dovoljno potreslo. To ga ljuti i on odlučuje da se ne vrati sve dok ih ne rastuži do plača. Posle desetak godina slučajno sreće svoju ženu na ulici i vidi da se ona dobro drži, navikla se na njegovo odsustvo. On shvata da ne može nazad, da je u sred svog rodnog grada prekinuo vezu sa svetom, da je postao stranac u sopstvenom životu. I dalje ponavlja – još koji dan i vratiću se – i tako 20 godina. Jedne večeri zastao je pred svojom kućom i počeo je pljusak. Odjednom mu je bilo glupo da kisne ispred sopstvenog praga. Umornim korakom se popeo uz stepenice i otvorio vrata. Na licu mu je lukavi osmeh, isti onaj koji je imao kada je napustio kuću. Pisac nam ne kaže njegovu kasniju sudbinu, ali nas pušta da naslutimo da je on već odavno mrtav čovek, da je naš junak sasvim jadan u odnosu na veličinu svoje propasti.
Muzika u današnjoj emisiji:
Emisija Peščanik, 06.11.2009.
Peščanik.net, 06.11.2009.
