Ako su nam već namenili ulogu posluge koja im riba srebrne viljuške, glanca cipele i pridržava bunde i kapute, treba tražiti načina da se i u tome uživa, a kud ćeš lepše muzike za uši nego kada plemstvo počne da se svađa. Ovih dana loše ide i vladici Artemiju, i, po rečima njenog šefa, najboljoj ambasadorki Srbije u celom svetu, Zorici Tomić, i braći Šarić, i trećoj grani vlasti Nati Mesarović i svim po spisku ministrima koje ovih dana saslušavaju čike iz MMF-a.
Vladika raško-prizrenski Artemije je izgleda gotov, svilen gajtan su mu u Gračanicu nosili mitropolit Amfilohije i vladika Grigorije, ispitivali su ga zašto se odmetnuo od svoje braće iz Sinoda i ništa ih ne zarezuje, kojim atipičnim putevima gospodnjim je kružio novac koji mu je bio poveren, ko je sveti Rade neimar… Zanimljivo je da ga je o putevima novca ispitivao vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, koji je prošle godine, prvi put u novijoj istoriji crkve, ekskomunicirao dvojicu svetovnih lica sa Trebinja, jer su javno govorili o njegovoj navodnoj umešanosti u nezakonite privatizacije. Amfilohije i Grigorije su se vratili u Beograd, a da nisu usput svratili do Mileševa, da upitaju vladiku Filareta odakle mu ideja i pare da gradi hidrocentralu u neposrednoj blizini manastira, tj. pilane, Belog anđela, ribnjaka i groba Svetog Save. Imamo sreće da Filaret mrzi muslimane, pa neće da posluje sa Ahmadinedžadom, inače bi gradio nuklearnu centralu sa bojevim glavama.
Loše su raspoloženi ovih dana i svi oni koji moraju da objašnjavaju predstavicima MMF-a zašto nisu poštovali dogovor, odnosno ugovor.
Navodno, postojalo je vreme kada su ljudi ugovarali poslove tako što su se na kraju rukovali i mirno odlazili dalje svojim poslom. Ali, već dugo su pisani ugovori neizostavni deo života na ovoj planeti. Oni možda jesu cinična potvrda da jedni drugima ne verujemo, ali mi smo živi dokaz da je ta pretpostavka tačna. Ugovore sa nama, svojim građanima, država ne mora da poštuje, ne možemo im ništa, kod njih su i nož i pogača, i sudstvo i policija, ali sa MMF-om, SB-om, Evropskom bankom, moraju da poštuju potpisano, ako ne pre, ono kasnije. Vole uglavnom kasnije, jer misle da tako kupuju vreme. Vreme možda ne košta ništa, ali čelik košta.
Upravo se sa sastanka sa predstavnicima Evropske banke vratio onaj Drobnjak koji duži Gazelu, možda će nam ipak dati kredit, ali problem je u tome što nam sada treba nekoliko miliona više, jer je u međuvremenu čelik na svetskom tržištu jako poskupeo. I ko sme da ih pita šta su do sada čekali, jesu li Đilas, Drobnjak i Mrkonjić potrošili to vreme na alhemijske eksperimente kojima su hteli da od rđe i soli naprave čelik.
I Svetska banka i MMF su nas upozorili da ne poštujemo obaveze koje smo preuzeli, obećali smo da ćemo smanjiti izdatke za plate budžetskih korisnika, a povećali smo ih za 120 miliona evra, obećali smo, a nismo ni počeli da smanjujemo broj državnih činovnika – za 8000. Hiljade ljudi mesečno gubi posao, ali država, tj. stranke se ne usuđuju da diraju svoje ljude koje su udomili u raznim državnim i lokalnim institucijama. Nadležni ministar Milan Marković nas je prošle godine ubeđivao kako je jako teško otpustiti nekoga iz državne administracije, jer je po zakonu mnogo teže otpustiti činovnika nego radnika. Za njih važi zakon o državnim službenicima, a za nas smrtnike zakon o radu. A nema, rekao je ministar Marković, ni novca za otpremnine tih ljudi, da bi se otpustili na iole human način. Humanost je, dakle, a ne najbedniji partijski interesi, kriva što i dalje imamo višak od nekoliko hiljada ljudi koji parazitiraju na ostacima sopstvene otadžbine, za koju bi dušu iz nedara dali, ali izmišljeno mesto u nekoj kancelariji ne bi – po cenu života.
Godinama smo se delili na patriote i izdajnike, ta podela je izgleda postala passe, patriote su postale pomalo i izdajnici a izdajnici pomalo i patriote – i eto nas u istom vagonu za Brisel. Sada se delimo na one koji su zaposleni kod države i one koji to nisu. To je veliki doprinos političkoj stabilnosti Srbije: nema sukoba, nema građanskog rata između ljudi koji se dele na one sa toplim obrokom i one bez njega.
Vladimir Putin je nedavno smenio 1000 direktora državnih preduzeća, jer radnicima nisu davali plate. Naš premijer je pre neki dan snažno izjavio da će biti smenjeni svi direktori javnih preduzeća koji ne budu poštovali preporuku vlade da sebi ne daju platu veću od 220.000 dinara.
Evo nekih brojki, tek toliko da vam malo skoči pritisak. Prošle godine prosečne zarade članova poslovodstava nekih javnih preduzeća bile su sledeće:
Srbijagas, prosečne neto zarade 207.000 (10 ljudi u poslovodstvu),
EPS 187.000, ali članova poslovodstva 172,
Čuvena Transnafta, prosečne plate poslovodstva, ponavljam neto, su 225.000,
Aerodrom 176.000, ali članova poslovodstva 84 komada,
Tu su i bogati Službeni glasnik i bogati Zavod za udžbenike, ali i preduzeće Stara planina, gde je prosek 140.000.
Ponekad nam, s razlogom, racionalni ljudi kažu da smo previše osetljivi na visoke plate tog sveta, da je glupo gledati u tanjir narodnih poslanika, mnogo je važnije to što javna preduzeća posluju sa ogromnim gubicima i što poslanici i državni činovnici ne rade dobro svoj posao. To je naravno potpuno tačno, ali ne bi bilo loše da nam malo manje guraju prst u oko svojom zoološkom pohlepom – ljudsko društvo se ipak ne može izjednačiti sa lancem ishrane, pogotovo ne sa lancem ishrane na čijem su vrhu pacovi.
I Putinov model države u kojoj šef preko noći smeni hiljade direktora, i ovaj gde vlada moli direktore koji rukovode državnim preduzećima da obuzdaju svoju pohlepu, posledica su, između ostalog, i činjenice da su i Rusija i Srbija nedemokratske države, jer u njima nema vladavine prava. I u jednoj i u drugoj državi su, na primer, berze osnivane a da nije bilo ni robe ni novca, ali je zato bilo sveštenika koji su ih osveštavali. A kada ima nešto novca i robe onda nema zakona koji bi štitili i one koji prodaju i one koji kupuju, inače to postaje uzajamno laganje i pljačkanje.
Tu dolazimo do pravosuđa. Ovih dana nam je u poseti i delegacija EK koja treba da ustanovi kakvu smo mi to reformu pravosuđa izveli; podpredsednik evropskog udruženja sudija i tužilaca je već rekao da takvu reformu u Evropi još nije video. Treća grana vlasti Nata Mesarević je uzvratila udarac svojim protivnicima, pa je nabrajala koje sve kafane, autoperionce i mehaničarske radnje imaju sudije i ko se sve od nereizabranih sudija bavi belom, a ko crnom magijom, a ko prostitucijom. Gospa Nata je ili toliko ljuta što joj se neko suprotstavio, pa paušalno blati sudije, ili zna nešto o tim ljudima što joj je dala BIA. Ombudsman Saša Janković kaže pre neki dan da je on NEPOBITNO utvrdio da BIA nije špijunirala sudije. Verovala bih ombudsmanu, samo da je izostavio reč NEPOBITNO – malo je preterana i sumnjiva.
Ono što je nesumnjivo jasno je da je, tek pošto su nam došli iz evropskog udruženja sudija, nereizabranim sudijama dozvoljeno da vide svoja dosijea, dakle naš bog pravde iz himne radi na pritisak. I nemoj posle da se čudimo što će nam sve arogantniji evropski činovnici dolaziti u posetu i nositi sa sobom ne štap i šargarepu, nego čekić i šargarepu. Kad se stalno predstavljamo glupima kao ekseri, onda je čekić adekvatno sredstvo pritiska.
Čuveni gazda Jezda, koji se tereti da je ukrao 56 miliona maraka građana Srbije koji su poverovali da je on bankar, uhapšen je pre skoro godinu dana u Holandiji. Postupak izručenja traje mesecima zato što je okružno javno tužilaštvo dostavilo Holanđanima pogrešnu optužnicu, odnosno optužnicu na osnovu koje oni ne mogu da ga izporuče.
Izgleda da nekima u sadašnjoj vlasti, čik pogodite kome, ne odgovara da Jezdimir Vasiljević dođe ovde i na suđenju progovori s kim je to organizovao pljačku građana.
A šta bi sa Arkanovom udovicom, istraga je završena pre mesec dana, tužilaštvo je dobilo sva tražena dokumenta iz Grčke, Francuske, Austrije, Turske, gde je sve Ceca prodavala fudbalere Obilića i milione stavljala na svoj račun… Sada je nastao muk, portparol tužilaštva Tomo Zorić nije dobio znak da progovori i krije se od novinara. Nesimpatično je to što je Ceca drugarica ministra policije i što Eleonora Cvijović, koja je u ime tužilaštva svojevremeno podnela zahtev za sprovođenje istrage protiv drugarice Cece, nije prošla reizbor, tačnije dobila je otkaz. Možda se gospođa Cvijović bavila belom i crnom magijom, možda je bila očajan tužilac i njen otkaz nema veze sa slučajem Arkanove udovice, ali kako ni sudijama ni tužiocima ni javnosti reformatori neće da kažu kako su to reformisali pravosuđe, onda imamo pravo da spekulišemo.
U međuvremenu saznajemo da je samo 10 odsto mostova u Srbiji u dobrom stanju, da je ocenu loši ili opasni dobilo 37 mostova na autoputevima, 287 mostova na magistralnim pravcima, da je 55 odsto koloseka na srpskim prugama postavljeno u XIX veku. Parna lokomotiva između Liverpula i Mančestera je 1829. jurila prosečnom brzinom od 56 km na čas; skoro 200 godina kasnije do Bara nam je potrebno 11 sati vozom.
Ministri se često žale da nemaju dovoljno stručnih kadrova. Pa koliko im još treba zaposlenih po ministarstvima, koliko gradskih četvrti da se smeste, koliko klima uređaja da ohlade glave usijane od rešavanja problema.
Rimsko cartvo je na svom vrhuncu vladalo polovinom sveta, ali to nije bilo, kao što bi se moglo pretpostaviti, vojničko društvo, gde je svaki drugi muškarac bio pod oružjem. Pretpostavlja se da je manje od jednog postotka stanovnika rimske imperije bilo u vojsci. Pa kako su osvajali i držali toliko teritorija – organizovanošću. Svaki legion morao je da ima arhitektu, stručnjaka za zemljane radove, stručnjaka za isušivanje močvara, geometre, drvoseče koji će vojsci krčiti put kroz šumu…
Ali ne može da ima organizacije tamo gde polupismeni političari odlučuju o svemu, zemlja im se raspada a oni ne ispuštaju iz ruku ni jednu polugu odlučivanja, bez njihovog blagoslova ne može se ni kafana u nekom selu otvoriti. Samo je Staljin bio toliko pedantan i posvećen svom poslu. U vreme dok je stotine hiljada ljudi slao u gulag, pisao je i depešu sledeće sadržine: Šivaću mašinu iz fabrike br. 7 prebaciti u fabriku br. 1.
I Tadić odlučuje o svemu, i niko mu ne veruje da on lično nije intervenisao da se njegovoj drugarici Zorici Tomić dozvoli da iznajmi stan od 7000 evra mesečno u Parizu. Jeremić je povodom pariskog dupleksa bliznakinje prevazišao samog sebe, praktično je pristao da štiteći svoga gospodara izigrava idiota, i da priča kako je ambasadorka Zorica najbolja ambasadorka na svetu, da joj treba veliki stan, jer je problem koji rešava veliki, a to je zaštita naših svetinja na Kosovu. Dakle, veličina stana ambasadora proporcionalna je veličini problema, da li to znači da bi nesrećni Haićani trebalo odmah da dobiju Jelisejsku palatu.
I opet da budemo racionalni, nema veze 7000 evra, ima veze to što je naša ambasadorka u UNESCO-u baš profesorka Zorica, koju je u jednom Peščaniku opevao Ivan Čolović.
Muzika u današnjoj emisiji:
Kings of Convenience – Rule my World
Antony & The Johnsons – Rapture
Emisija Peščanik, 12.02.2010.
Peščanik.net, 12.02.2010.
