Otvarajući Četvrti međunarodni sajam naoružanja i vojne opreme „Partner 2009” ministar vojni Dragan Šutanovac nije zaboravio da kaže da je prošlogodišnji izvoz iz ovog sektora – 400 miliona dolara – najveći posle 1991. Te 1991. je počeo rat u SFRJ. Vlada će se 2009. potruditi da oružjem i municijom smanji spoljnotrgovinski deficit, rekao je ministar demokratski u junu. Vlada će spremiti program kreditiranja “namenske industrije”, potkrepio je ministar Mlađan Dinkić, drugim povodom autor “Ekonomije destrukcije”.
Za ovu godinu planiran je izvoz oružja od 500 miliona dolara. Lane je bolje od izvoza oružja rodio izvoz odeće, a prinosi od izvoza kupusa i voća bili su ravni izvozu “industrije smrti”. Izvozom slatkiša Srbija je prošle godine zaradila 107 miliona dolara, a visokokalorični suficit bio je 27,5 miliona dolara.
“Namenska industrija” SFRJ zarađivala je godišnje izvozom između pet i sedam milijardi dolara. Proizvodila je šest tipova aviona, među kojima su bili i mlaznjaci. Shodno posleratnoj podeli međurepubličkog rada, Srbija sada u Pančevu pravi samo školski avion sa elisama. Jugoslovensko naoružanje se ispitivalo na mnogim poligonima. Najveći su bili Krivolak u Makedoniji, koji je i najbolji evropski poligon, pa ga sada koriste NATO vojnici, na drugom, na Prevlaci bi francuska kompanija “Europtima” da uloži oko 400 miliona dolara u luksuzno turističko naselje. Poligon Kalinovik je u međunarodno priznatoj Bosni. Srbiji preostaju Nikinci u Sremu, prašnjava varošica u kojoj se 1737. raspakovalo oko 1.600 katolika, Albanaca iz plemena Klimenti (Kelmendi). Njihovi rođaci su naselili Hrtkovce. Potomci tih albanskih doseljenika su se izjašnjavali kao Hrvati. Prema popisu iz 2002. od oko 2.000 stanovnika Nikinaca, 1.534 se izjasnilo kao Srbi.
Najveće tržište za oružje i municiju Jugoslavije, koje je zatim preuzela Srbija su zemlje Persijskog zaliva i severne Afrike. Najveći dužnici su geografski isto razrezani. U septembru 2003. arapske zemlje su srpskoj “namenskoj industriji” dugovale više od milijardu dolara, a samo Irak 700 miliona dolara. Uprkos tome, Srbija je od prošlogodišnjih ukupno 400 miliona dolara opet u Irak izvezla oružje i vojnu opremu za 236 miliona dolara.
Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI) je izvestio da su najveći snabdevači oružjem burmanske vojne hunte 2005. i 2006. bili njeni susedi Kina i Indija, te državna zajednica Srbije i Crne Gore “iza sedam gora, iza sedam mora”. Od 700.000 burmanskih vojnika polovina su deca. Regrutuju se i mališići od deset godina.
SIPRI navodi da je “srpska kompanija Temex 2002. Liberiji isporučila oko 210 tona oružja. Isporučeno je dovoljno metaka da se pobije čitavo stanovništvo Liberije”. Posle sedam godina očajničkog građanskog rata u Liberiji u kojoj su ljudi živeli sa 200 dolara godišnje, liberijski predsednik Čarls Tejlor (Charles Taylor) nudio je ratovima svoj državni model zapadnoj Africi. Sud UN je Tejlora optužio za ratne zločine i prisiljavanje vojnika na kanibalizam.
U martu ove godine je Dinkić zabranio izvoz oružja u Libiju u vrednosti od 50 miliona dolara, jer se sumnjalo da je posrednik opet firma Temex koja je na „crnoj listi“ UN zbog nezakonitog izvoza srpskog oružja u Liberiju.
Rusija je dozvolila Srbiji da osim u Gruziju, može da izvozi oružje u evro-azijske zemlje, ali je u avgustu 2008. rusko Ministarstvo odbrane saopštilo da je Srbija nasamarila Rusiju. Do tada je nezavisnost Kosova priznalo 39 zemalja, pa se Beograd malo ohladio prema Moskvi. BBC je citirala bivšeg šefa diplomatije Vuka Draškovića koji je rekao kako su “ruski diplomati upozoravali da Gruzijci obaraju ruske helikoptere municijom koja je proizvedena u Srbiji“. Drašković je rekao da vlada čiju je diplomatiju predstavljao nije dozvolila oružani aranžman sa Gruzijom, ali je ustuknula kada su radnici “Zastava oružja” zapretili štrajkom. “Oružje se izvozilo u Gruziju da bi se pomoglo našoj vojnoj industriji, a ne Gruziji”, odgovorio je u junu Šutanovac na poslaničko pitanje.
Direktor “Zastava oružja” Rade Gromović branio se: “Ne znam kako su naši ’kalašnjikovi’ stigli u Gruziju. Možda su došli iz Hrvatske ili Bosne, čije su teritorijalne odbrane za vreme bivše Jugoslavije imale takvo oružje. ‘Zastava’ i država Srbija ne mogu narediti bivšim jugoslovenskim republikama, koje su već dugo nezavisne države, šta da rade sa viškom naoružanja”.
U februaru 2009. sindikalci “Zastava oružja” molili su predsednika Srbije Borisa Tadića da im dozvoli da izvezu za 37 miliona dolara. Dozvole za izvoz su u nadležnosti ministarstva privrede, uz saglasnost ministarstava spoljnih poslova, vojske i policije. Tadić nije odavno ministar odbrane, a više nema ni države čiji je ministar bio.
Gradonačelnik Čačka Velimir Ilić se 14. maja 1999. vajkao da je “oko 40.000 ljudi ostalo bez posla jer je NATO uništio pet najvećih fabrika u Čačku”, pa i „Slobodu” koja je proizvodila municiju, rakete za ručne raketne lansere, tromblonske mine, a ne samo šporete i usisivače. “Hemijska industrija ‘Milan Blagojević’ u Lučanima, iako već potpuno uništena ranijim dejstvima NATO-a ponovo je bombardovana”, saopštili su 1999. hroničari o trošku države. Vojnoj industriji ništa nije moglo ni ovih deset “postmiloševićevskih godina”. Pet od šest fabrika “namenske industrije” u Srbiji prodale su sve kapacitete za ovu godinu. U svim ovim fabrikama država koja se oblači u uniformu čas pacifiste, čas demilitariste, čas vojno neutralnu je većinski kapitalista. Osim državnih fabrika, u Srbiji još desetak preduzeća proizvodi oružje i drugo što vojsci treba. Šutanovčeva Srbija ima 30.000 vojnika. U “obrenovićevskoj Srbiji” sa četiri miliona duša Miloš je kupovao džebanu za njih 120.000.
Krajem decembra 2006. radnici fabrike “Zastava oružje”, govoreći da su “goli k’o pištolj”, okupirali su svečanu salu skupštine Kragujevca tražeći da im Vlada nadoknadi štetu jer ne mogu da izvoze u Jermeniju. Vlada je od 2001. do 2006. smatrala da je pomogla kragujevačkim oružarima tako što im je otpisala oko 4,5 milijardi dinara duga.
U maju 1998. štrajkači glađu iz “namenske proizvodnje” “Zastave” optužili su Slobodana Miloševića da je “grobar fabrike koja umire”. Tada se ratovalo samo na Kosovu, ali punom parom.
Nakon potpisivanja Dejtonskog mira, oružari iz Kragujevca su štrajkovali šest nedelja zahtevajući zaostale zarade, regres za dva godišnja odmora i smenu lokalnih političara. Država je dugovala fabrici 68 miliona dolara. “Kada je trebalo da isporučujemo oružje za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu radili smo dan i noć. Kada smo odlučili da postanemo mirotvorci doneta je odluka – za ‘namensku’ nema posla”, rekao je jedan oružar. Direktor fabrike i predsednik gradske vlade podneli su ostavke.
“Mi ne proizvodimo jogurt. Njihovi panciri su nemoćni pred onim što mi proizvodimo” – naredio je štrajkačima 1996. predsednik sindikata “Namenske” Zoran Nedeljković.
Ratko Mladić je vodio dnevnik na planeru Naftne industrije Srbije, kojim se daruju poslovni partneri. Tu je planirao 26. januara 1995. godine: „U Bileći se može osposobiti f-ka za proizvodnju municije; Ima mogućnosti da se kuju košuljice za mine od 60 milimetara; ‘Zastava’ radi na nabavci delova”.
Granata “kontrolisanog geografskog porekla” “mladićevaca” ubila je 68 Sarajlija na pijaci Markale 5. februara 1994. Ubijeni su Gordana, Jadranka, Jelena, Marija, Ruža, Smilja, Verica, Mladen,Vaskrsije, Zlatko… Posle R. M. podele rada za Kragujevac na istoj tržnici 28. avgusta 1995. ubijeno je od “bratske ruke” još 37 državljana BiH: Blaženka, Jasmina, Vera, Goran, Ilija…
Državljani Srbije – Mladen, Goran, Ilija, Vaskrsije, Zlatko, Gordana, Jelena, Marija, po njenim zaštićenim zonama žvrljaju o herojstvu R. M.
Biznis i finansije, broj 57/58, jul/avgust 2009.
Peščanik.net, 29.08.2009.
