Sve balkanske “priče” traju dugo, a treba da prođe najmanje sto godina da ih razumemo.
Mnogo puta je legendarni vođa radikala i dugogodišnji predsednik srpske vlade, N. Pašić, to ponavljao. Pred poslanicima Narodne skupštine, i predstavnicima velikih sila, svečano i patetično: “Za nas je pitanje Drača pitanje izlaska na more, a to je pitanje života ili smrti”. Daleke 1913, istina na kratko, naša je vojska ušla u Drač – no ni sudbina ni velike sile nam nisu bile naklonjene; završilo se kako se završilo, kao i mnogo toga iz kazivanja moga dede – koji je s vojskom bio u Draču – i istorija je pošla drumom, a mi šumom. Ili, možda, obrnuto. Ako je za utehu, nismo mi Srbi jedina žrtva lukavstva istorijskog uma. I tako, nakon sto godina, sve je krenulo prozaičnije. Brzo, i sve brže – završava se moderna saobraćajnica Drač – Priština, i za nepuna dva sata i Srbi i Albanci će stizati na obale Mediterana. Kada se taj put bude vezao za “koridore” na tlu Srbije, put od Niša do mora biće šala – nekih šest sati. Srbija je, napokon, izašla na more – ne, nije figura, tako je: jer po rezoluciji 1244 SB OUN Kosovo je u Srbiji. Sve zavisi kako ko tu rezoluciju čita – Ahtisari ju je pročitao na neki drugi način. No, kako god nadalje bilo, i Srbi i Albanci izlaze na more, ako budu imali pameti. No, opet, pamet na Balkanu nema neku veću specifičnu težinu – ni kod Srba ni kod Albanaca. Sada su na probi ne samo Albanci i Srbi, već i Evropa. Šta će dalje biti, to ne znaju ni Koštuničini mudraci iz Drven-grada, koji danonoćno zure u knjige starostavne Tarabićeve. Bolje je ipak gledati napred nego ratovati još sto godina – činjenice su legendarno tvrdoglave.
Nevolja je naša u nečem drugom – mi radije ostajemo vezani za prošlost, za legendu. Mi imamo silne ustanove – pa i jedno ministarstvo – koje se bave Kosovom, i stojimo u mestu. Mi se još nismo oteli čarima i sjaju srednjega veka, a narodna pesma je prepoznatljiva u diskursu naših političara.
Taj drugi deo priče ispričao je R. Domanović, a ko bi drugi, takođe pre sto punih godina. Ko se ne seća “Stradije” – bila je ta priča i u školskoj lektiri – i onog čudnog stranca koji je došao iz sveta u zemlju slavnih predaka – u Srbiju. Kao i svaki stranac hteo je da upozna sve ključne institucije u Srbiji – posetio je sve ministre, Akademiju nauka i Mitropolita lično. Najljupkija je scena kada radoznali stranac dolazi na sednicu Narodne skupštine. Poslanici u visokom domu su upravo usvajali zakon o uređenju ratne flote neobične zemlje Stradije. Radoznali stranac je pitao poslanike i ministre – dobrano začuđen – zbog čega donose zakon o uređenju ratne flote, jer Stradija “ne izlazi na more”. Dobio je zaista čudan odgovor – jeste, zemlja ne izlazi na more, ali – “Naša je se zemlja, gospodine, graničila nekad sa dva mora, a naši su narodni ideali da Stradija bude ono što je nekada bila. Mi na tome, vidite, radimo”. Po sebi se razume da radoznali stranac nije bio zadovoljan: ne gradi se budućnost gledanjem u prošlost no, u Srbiji – Stradiji tako je bilo i pre sto godina kada je Domanović objavio znamenitu satiru o čudnoj zemlji. Od onda do danas, lično je Đavo mnogo puta odnosio šalu, a istorija je išla napred.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 14.06.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024