Evropska komisija je objavila najnoviji izveštaj o napretku zemalja kandidata za članstvo. Struktura izveštaja je nešto izmenjena, s tim da se više polaže na takozvane fundamentalne kriterijume, ali sam sadržaj je ostao manje-više isti. Naravno, osnovno je da li se i u kojoj meri ispunjavaju kriterijumi iz Kopenhagena, gde se sada ocenjuje, opisno, napredak.

No, opet, to donekle olakšava poređenje zemalja po tome gde se koja od njih nalazi, ali uglavnom sve se nalaze ili na početku ispunjenja uslova ili ih umereno ispunjavaju. Napretka svakako ima utoliko što se najavljuje početak otvaranja poglavlja u pregovorima sa Srbijom, a u protekloj godini su potpisani i sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju sa Kosovom i Bosnom i Hercegovinom, a sa Albanijom je najavljen početak pregovora. Proces, dakle, napreduje, ali veoma sporo. A tako će biti i u buduće.

Pre svega zato što se, koliko se može zaključiti iz izveštaja, kako zbirnog tako i onih po zemljama, nikome posebno ne žuri. Ne samo Evropskoj komisiji, već ni zemljama kandidatima, jer se nijedna ne ističe u brzini kojom prilagođava svoje ustanove i reformiše privredu kako bi se uskladili sa Unijom čijem članstvu teže.

Najbolje ocene, kada je reč o usklađenosti sa zakonodavstvom Evropske unije, dobila je, kao i prethodnih godina, Makedonija, jer se kaže da je ono uznapredovalo i da je, ukupno gledano, čak dobro. Komisija i ove godine predlaže otpočinjanje pregovora, uslovljava taj početak ispunjenjem političkog sporazuma o održavanju prevremenih izbora i održavanjem samih izbora u aprilu sledeće godine, a kaže i da je potrebno hitno postići dogovor o imenu ove države, ali se ne kaže šta će Evropska unija učiniti da do tog dogovora dođe. Ne kaže se ni koji je poželjni ili očekivani ishod tog dogovora, gde je zapravo Evropska unija jedna od strana u sporu i to, moglo bi se reći, na obe strane. Jer, reč je o dogovoru Grčke, zemlje članice, sa Makedonijom, zemljom kandidatom za članstvo. Prirodno bi bilo da postoji neki mehanizam unutar Evropske unije koji bi obezbeđivao, ako ništa drugo, bar ulogu posrednika Evropskoj komisiji, ali to očigledno nije slučaj. Usled čega ne bi trebalo očekivati da će i ovoga puta preporuka komisije o početku pregovora biti prihvaćena.

Kada je reč o drugim sporovima među zemljama kandidatima, potencijalnim ili stvarnim, Evropska komisija čini napore da posreduje u njihovim međusobnim ili unutrašnjim sukobima. Kada je reč o ovom prvom, najvažniji je Briselski proces koji bi trebalo da obezbedi trajnu normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova. U srpskoj javnosti postoji nesporazum oko ovog procesa i njegovog statusa, jer se ne zanemaruje činjenica da je Kosovo od samog početka procesa Stabilizacije i pridruživanja, kojim sve zemlje idu putem članstva u Evropsku uniju, dakle da je od samog početka toga procesa bilo uzeto kao samostalna politička činjenica. Nezavisnost je došla znatno kasnije, ali nikada nije bilo nejasnoće oko toga da Kosovo ide samostalno putem evropskih integracija. Briselskim se procesom samo omogućava i Srbiji i Kosovu da takoreći razgraniče nadležnosti kako bi mogli da se osposobe u pravnom i političkom smislu da ispunjavaju uslove. Tako, recimo, Kosovo mora da ima kontrolu nad granicom kako bi imalo trgovačke sporazume sa susedima, što je ono što se događa u okviru regionalnog sporazuma o slobodnoj trgovini (CEFTA) i sada sklapanjem ugovora o liberalizaciji trgovine sa Evropskom unijom.

A isto važi i za sve druge nadležnosti, tako da se procesom normalizacije odnosa posredstvom Brisela obezbeđuju uslovi da ne samo Kosovo, već i Srbija može da preuzima obaveze u odnosu na Evropsku uniju koje može i da ispuni. Izveštaj stoga ističe potrebu nastavka Briselskog procesa, a i ceni da su dosadašnji dogovori dovoljni da se otpočne sa otvaranjem poglavlja u pregovorima sa Srbijom. Budući da se sada posebna pažnja posvećuje najvažnijim oblastima, poštovanje prava i izgradnja pravne države su na prvom mestu. Tu se pominje potreba promene Ustava Srbije, što opet znači da ne bi trebalo očekivati neko naročito ubrzanje pregovora, jer će biti potrebna saglasnost u Srbiji oko izmene zakona i posebno Ustava, a nije jasno hoće li je biti.

Komisija savetuje Crnoj Gori da rasprave vodi u Skupštini, a ne na ulici, posebno ne nasilnim sredstvima. Drugo se nije ni moglo očekivati. Komisija ukazuje na potrebu primene izbornog zakona, posebno kada je reč o biračkim spiskovima, što je takođe u skladu sa očekivanjima. Iz tona se može zaključiti da se očekuje demokratsko razrešenje trenutnih sporova oko legitimnosti crnogorske vlasti, što znači da se očekuje da se Vlada menja na izborima.

Ocene o Bosni i Hercegovini nisu različite od onih koje su iznošene i ranije. I inače, kada je reč o suštinskim problemima s kojima se suočavaju sve zemlje, napretka uglavnom nema. Komisija ne pokazuje neku spremnost da se mnogo aktivnije angažuje u Bosni i Hercegovini, mada je jasno da bi ova zemlja mogla možda i brže da napreduje od drugih kada se uzme u obzir koliko je sredstava i energije utrošeno u to da se politički i ekonomski stabilizuje. Ali, nema naznaka o nekoj povećanoj intervenciji u politička kretanja u ovoj zemlji. Koliko se njoj žuri, toliko brzo će se proces i odvijati.

U izveštaju se uglavnom koristi ocena umeren uspeh kada je reč o ekonomskim uslovima. Ipak, većina zemalja bi trebalo da ostvari rast oko 2 odsto ili više u ovoj i narednim godinama, osim Srbije gde se očekuje rast od 0,7 odsto (u jesenjoj prognozi Evropske komisije). Isto očekuje i MMF. Ovo uglavnom na osnovu veoma rđavog drugog polugodišta prošle godine, usled čega druga polovina ove godine ostavlja pozitivniji utisak. No, privredni napredak koji se prognozira za sledećih nekoliko godina deluje veoma sporo ako se uzme u obzir veoma niska stopa zaposlenosti i visoka stopa nezaposlenosti, koje Komisija u svojim izveštajima naravno zapaža. Polaže se nada u Berlinski proces i povećana ulaganja u regionalnu infrastrukturu, ali nema konkretnih primera o tome gde se ti planovi ostvaruju. I to, dakle, ide sporo.

Novi magazin, 16.11.2015.

Peščanik.net, 16.11.2015.