Собрание на Република Македонија

Собрание на Република Македонија, фото: Пешчаник

O kom to narodu priča Vučić kada govori o rezultatima referenduma za promenu ustavnog imena Makedonije i poziva zapadne države iliti moćnike da poštuju glasove malih naroda? Recimo, ima jedan narod na Kosovu koga Vučić u svojstvu moćnika već decenijama uporno odbija da čuje. Ali, nećemo sad o njima. Ovde ćemo o narodu u Makedoniji.

Dakle, podaci kažu da je na referendum o promeni imena u nedelju na birališta u Makedoniji izašlo nešto manje od 37 odsto građana. Referendum tako nije uspeo, jer je za važeću referendumsku odluku bila potrebna prosta većina – trebalo je dakle da glasa pola od upisanih građana s pravom glasa plus jedan birač.

To se nije dogodilo i protivnici novog imena Makedonije, na čelu s notornim VMRO-DPMNE, požurili su da proslave pobedu i odmah ispostave zahtev, kao i Vučić, da se uvaži glas naroda. Ali, narod na koji su se pozvali je – nem. Nije pustio ni glas. Oni koji su se oglasili učinili su to i glasno i odlučno – bezmalo su jedinstveno stali iza predloga da Makedonija promeni ime iz svog Ustava.

Ali, za VMRO-DPMNE, kao i za Vučića, to nije narod – 600.000 žitelja Makedonije su za njih niko i ništa. Narod o kome sanjaju VMRO-DPMNE, a i Vučić – nemi je narod. Pored toga što je nem, on je u dobroj meri i nepostojeći. Birački spiskovi u Makedoniji kažu da tamo ima oko 1.800.000 žitelja s pravom glasa. Ali, dok se taj broj uzima kao pouzdan za ocenu uspešnosti referenduma – ne zna se koliko uopšte u Makedoniji živi ljudi.

Od 2002. godine Makedonija nije uradila popis. Razlozi za to su višestruki. Od izbegavanja da se utvrdi tačna etnička srazmera, do skrivanja činjenice o velikom odlasku ljudi iz te zemlje. Te 2002, Makedonija je imala nešto preko dva miliona stanovnika. Računa se da ih danas, zbog velikog broja ljudi koji su otišli, ima oko 1.800.000. Otrprilike taman koliko i upisanih birača. Na osnovu toga, pretpostavlja se da u Makedoniji ima otprilike milion i po osoba s pravom glasa.

Kako sad izgleda glas naroda u čije ime, jer je taj narod nem, govori VMRO-DPMNE? Izokola ćemo doći do odgovora. Na svim dosadašnjim izborima u Makedoniji nijedna stranka i nijedan predsednički kandidat nisu dobacili do 600.000 dobijenih glasova, koliko ih je sada bilo za promenu imena. Zbog namerne manipulacije s brojevima stanovnika i birača u Makedoniji do sada nije uspeo nijedan referendum, izuzev onog iz 1991. kada se glasalo za nezavisnost države. Tada je bilo milion i po upisanih birača, a na birališta je izašlo 70 odsto njih, dakle oko milion i sto hiljada, i praktično jednoglasno su pozdravili nezavisnost.

Od tada do danas birački spiskovi kažu da se broj glasača uvećao za 300.000, dok statističari, opet jednoglasno, tvrde da broj građana Makedonije ne raste, nego naprotiv – pada. To opet znači da broj birača u spisku ne raste zbog broja rođenih nego upravo zbog broja umrlih, čija se imena ne brišu iz spiska. Koliko ih tačno ima mogla bi utvrditi samo detaljna revizija spiska. Treba ipak primetiti – simbolično govoreći, najdraži narod za VMRO-DPMNE, kao i za Vučića, jeste mrtav narod. U ime mrtvog naroda možete raditi šta god vam padne na pamet.

I tu negde bismo s njima i nijihovim (mrtvim) narodom mogli da završimo. Ima se šta reći i o Zoranu Zaevu, sadašnjem predsedniku vlade Makedonije, i njegovoj sada vladajućoj stranci SDSM. Prvo, oni su sa referendumom požurili i tako sebi skratili vreme da se na pravi način pripreme za glasanje, za početak tako što će srediti biračke spiskove (pod uslovom da uopšte misle da to treba da se uradi). Ta brzopletost govori o svojevrsnom višku samopouzdanja, koji bi mogao biti i posledica podrške koja im je u vezi sa referendumom stizala spolja. (Ne i iz Srbije, naravno: s ovim srpskim režimom nijedna u suštini mirovna inicijativa ne može računati na podršku, ni u svetu, ni u susedstvu.)

Pokazalo se, međutim, da ta podrška iz takozvanog demokratskog sveta nije bila ni dovoljna ni ubedljiva za žitelje Makedonije. Čak i kad se uzme realni broj birača u Makedoniji, na referendum ih nije izašlo više od pola, ali ipak znatno više od 40 odsto, što nije zanemarivo u poređenju sa 37 odsto. Drugim rečima, demokratski svet gubi legitimnost u očima ovdašnjih građana, pa se podrška koja odatle stiže u ime mira i demokratije najčešće doživljava kao licemerna.

Pored ta dva, postoji i treći razlog o kome se može spekulisati u vezi sa neuspelim referendumom. To je takozvana duboka država. Zaev i njegova stranka naprosto nisu imali kad (ponovo, ako su uopšte i pomislili da je to potrebno) da razmontiraju koruptivne, klijentelističke i u suštini kriminalne mehanizme koje je unutar državnog sistema instalirao prethodni predsednik vlade Gruevski. To nasleđe Gruevskog moglo bi i ubuduće da nanosi štetu demokratskim pokušajima novih vlasti (pod uslovom da su ti pokušaji iskreni).

Kada se sve ovo uzme u obzir, rezultat referenduma u Makedoniji u stvari je impresivan. Uprkos, brzopletosti i aljkavosti tekuće vlasti, uprkos slaboj i neuverljivoj podršci spolja, uprkos kriminalnom nasleđu prethodnog režima, sa 600.000 glasova za promenu imena, što je jedan po svemu mirotvorni predlog, Makedonci (u nacionalnom, a ne u etničkom smislu) pokazali su se kao narod sa visokim demokratskim potencijalom. Ili, da se vratimo na terminologiju VMRO-DPMNE, i ovdašnjeg Vučića – živi, a ne mrtvi, narod uprkos svemu odneo je političku pobedu.

Peščanik.net, 02.10.2018.

Srodni link: Vladimir Gligorov – Koliko je 37 posto

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).