Street art by OakOak

Street art by OakOak

Protiv inicijative Ministarstva kulture

Narodni muzej u Beogradu podelio je sudbinu većine institucija kulture koje su za vreme duge Miloševićeve vladavine propadale iznutra, da bi nakon njegovog pada krenule u rekonstrukciju, podstaknute potom i velikim fantomskim projektom koji se u to vreme zvao NIP (Nacionalni investicioni plan), čiji je glavni kreator bio Mlađan Dinkić. Naime, sredinom dvehiljaditih je krenula kampanja o budžetskom suficitu od 1,674 milijarde evra koju je trebalo upotrebiti tako da se povećaju „ulaganja, zaposlenost i ekonomski rast“. Jedan deo tih sredstava bio je „opredeljen“ za velike projekte rekonstrukcije institucija kulture (65 miliona evra). Među njima je bio i Narodni muzej, koji je svoja vrata zatvorio još sredinom 2003, kada je zbog katastrofalnih uslova bio onemogućen njegov dalji rad. Kako to biva kod velikih „nacionalnih strategija za spas i preporod države“, i ovoga puta su pojedini ekonomisti ukazivali na njihovu štetnost, ali bez uspeha jer je partijska elita odlučila da to proglasi vrhunskim planom. Jednu takvu studiju je kao upozorenje javnosti 2007. objavio ekonomista Miroslav Prokopijević pod naslovom „Nacionalni investicioni plan je ekonomski štetan“. On je NIP tada okarakterisao kao „otvoreni poziv na korupciju“, a kao najveće njegove korisnike označio je političare na vlasti, koji su čitavom tom kampanjom nameravali da povećaju svoj uticaj, rejting, kao i stranački imetak.

Jedna od retkih institucija kulture, koja je zahvaljujući velikim naporima svoje tradašnje uprave uspela da realizuje projekat svoje rekonstrukcije, bila je Narodna biblioteka Srbije. Taj posao je obavljen u periodu između 2007. i 2011. godine, kada je u septembru NBS otvorila vrata za čitaoce. Trebalo bi napomenuti i to da je period rekonstrukcije NBS bio obeležen i baražnom paljbom medija protiv tadašnjeg upravnika Sretena Ugričića, koji je okarakterisan kao „uništitelj srpske kulture“. Njegov naslednik, v.d. upravnika Dejan Ristić je Ugričićev učinak u kulturi kasnije podigao na nivo „holokausta“, što je plasirao preko magazina Nedeljnik. Za sve to vreme, koristio je ambijent novog enterijera za svoju promociju u nameri da se domogne nekog mesta u diplomatiji. Glavni adut u tom poslu bio mu je predsednik Tomislav Nikolić, za koga je otvorio vrata NBS, pozvavši ga da kao učen čovek bude pokrovitelj proslave Dana NBS i izmišljenog Nacionalnog dana knjige. Za vreme njegove uprave, NBS je odlikovana i Sretenjskim ordenom drugog stepena. Sam Ristić je potom nagrađen funkcijom državnog sekretara u Ministarstvu kulture, koju je obavljao donedavno.

Narodni muzej u Beogradu nije uspeo da realizuje svoj projekat rekonstrukcije ni za vreme Nacionalnog investicionog plana, kao ni posle. U proleće 2009, kompletan UO Narodnog muzeja podneo je ostavku zbog “iracionalne opstrukcije rekonstrukcije Narodnog muzeja” za šta su optužili resorno ministarstvo. Različiti ministri kulture su pokušavali da završe taj posao, ali novac koji je na početku bio obećan jednostavno je nestao i više nije bilo nade da će ova važna institucija jednom biti konačno otvorena za javnost. Bivši ministar Bratislav Petković se, videvši da sredstava za započetu rekonstrukciju zapravo više nema, odlučio za parcijalnu rekonstrukciju Narodnog muzeja kao i za sukcesivno otvaranje njegovih delova. Konačno otvaranje je najavljivao za jesen 2013. Takođe, Petković je smenio direktorku Tatjanu Cvjetičanin i na njeno mesto postavio bivšu direktorku Bojanu Borić Brešković (prvi mandat 1996-2001). Međutim, rekonstrukcija ni tako nije završena niti je utvrđena krivična odgovornost pojedinaca i države za katastrofalno decenijsko stanje u ovoj instituciji.

Naposletku se u ulozi ministra pojavio Ivan Tasovac, u koga su polagane velike nade.

Nakon godinu dana tihovanja i jednog pokušaja povratka na direktorsko mesto u Filharmoniji, on je izronio na svetlo dana i napravio nekoliko krucijalnih stvari. Najpre je postavio digitalne satove koji će meriti vreme do završetka rekonstrukcije, i to: za Muzej savremene umetnosti do 20. oktobra 2015, a za Narodni muzej do 10. maja 2016. Mediji su oduševljeno preneli ovaj performans ministra Tasovca koji je u ulozi Belog zeca uzvikivao “Kasnim, strašno kasnim!” Da bi požurila rekonstrukciju Narodnog muzeja, pobrinula se i sama nova-stara direktorka Bojana Borić Brešković, koja je ubrzo izašla u javnost sa nečuvenom idejom o promeni imena ove institucije. Naime, prema tom predlogu koji je Ministarstvo kulture prihvatilo sa oduševljenjem, budući rekonstruisani muzej bi trebalo da se preimenuje u Narodni muzej Srbije (NMS). “To je jako bitno”, rekao je ministar Tasovac, “jer u ovom trenutku imamo 14 muzeja u Srbiji koji nose ime ‘Narodni muzej’, ali je činjenica da ogromno bogatstvo u depoima Narodnog muzeja u Beogradu zapravo predstavlja blago svih građana Srbije”. Na osnovu ovog nesuvislog zaključka ministra koji kasni čitav vek za kulturnom industrijom sveta, mogao bi se steći pogrešan utisak da artefakti u depoima preostalih “narodnih muzeja” u Srbiji ne pripadaju svim njenim građanima već samo lokalnom stanovništvu ili što je još gore samo jednoj etničkoj zajednici. Ovim gestom je ministar Tasovac u saradnji sa direktorkom Borić Brešković izvršio kulturnu regresiju od 170 godina, vrativši celu stvar na vreme pre nego što je ondašnji načelnik ministarstva prosvete Jovan Sterija Popović dao precizna uputstva kojima su regulisane dužnosti i obaveze ove institucije.

Kako shvatiti ovu inicijativu aktuelnog ministra nego kao deo marketinškog pojačavanja značaja potpuno devastiranih institucija kulture, koje su u proteklom periodu ostale bez svega, ali su zato dobile dodatnu infuziju “nacionalnog”, bilo preko dodeljivanja ranga “od nacionalnog značaja” ili preko promene imena. Ministar kulture, pun estradnih trikova, ostavio nas je bez jasnih uvida u troškove rekonstrukcije, planove adaptacije i oblike modernizacije institucije, ali nam je zato iz šešira izvadio belog zeca koji ume da diže tri prsta i skandira “Srbija”! Ova inicijativa je najblaže rečeno skaredna i spada u red novokomponovanih gluposti poput one “Ja imam talenat” ili operacije premeštanja urne sa Teslinim pepelom. I treba je sprečiti!

Peščanik.net, 28.02.2015.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)