Fotografije čitalaca, Vladimir Nedeljković
Teško bi bilo reći da je raspisivanje narodnog referenduma u Grčkoj za 5. jul o neprihvatanju ili prihvatanju plana Evropske unije o regulisanju otplate velikih spoljnih dugova i preduzimanju paralelnih finansijskih reformi – baš nešto potpuno neočekivano.
Jer, sličan grčki referendum bio je najavljivan i u jesen 2011. godine, pa se posle desetak dana natezanja i tajnih pregovora od njega odustalo (početkom novembra te godine), finansijska pomoć Evrope je produžena, a Grcima je postavljena “prinudna uprava” u vidu famozne “trojke poverilaca”. Sada je, navodno, odluka o referendumu konačno pala, pošto je on već raspisan u Grčkom parlamentu. Kako sa Sirizom, izgleda, ništa nije sigurno, možda se tokom ove sedmice tu nešto i promeni, što mi se čini malo verovatnim.
Mladi vođa Sirize Aleksis Cipras ide na sve ili ništa – što znači da mu sleduje ništa, odmah ili nešto malo kasnije – ali mu se bar mora priznati da se ne usuđuje da napusti politički program s kojim je pre pola godine pobedio na izborima. Taj program je nesporno populistički, u celini, a naročito je u njemu populističko shvatanje novca i finansija, mada svi kažu da mu je ministar finansija Varufakis i školovan i dobar ekonomista, a ne neki odani stranački diletant. Možda je školovan i obrazovan, ali mi se čini da ne razume da se i sa finansijskim planovima koji neće dati rezultate – može relativno pristojno živeti decenijama – pod nadzorom poverilaca – a u svakom slučaju nešto bolje nego u slučaju da narod preuzme i kreira “svoj novac”, povede svoju “sopstvenu razvojnu politiku” i “oslobodi se zelenaša i domaćih i stranih prevaranata”. Jer, kako je rekao jedan cinični američki finansijski stručnjak, “novac je suviše ozbiljna stvar da bi se o njemu odlučivalo demokratski”.
Ovaj grčki populistički slučaj pruža nam povod da se, uz pomoć američkog novinara Vilijama Grejdera, prisetimo američkih novčanih populista, koji su pre više od sto godina pokušali da postignu nešto slično što hoće Siriza. Naime, daleke 1889. godine, lekar i advokat Šarl Mekjun, poslovni menadžer kooperative “Teksas”, velike novčane zadruge malih farmera, kao samouki ekonomista izneo je plan po kome će sistem federalnih skladišta žita biti baza za emisiju kredita i proizvodnju “novca po pravoj ceni”, a ne po onoj bankarskoj, zelenaškoj. Ovaj plan je počivao na tezi da demokratija zahteva demokratski novčani sistem – sistem koji rasprostire ekonomsku moć na širokom planu – pa će “stvarnim ljudima biti bolje, moć bogataša biće umanjena”. Kako kaže Grejder, u suštini, plan je težio hrabroj redefiniciji novca – novac je ugovor sa budućnošću, a ne obaveza prema prošlosti. Slobodno društvo takav ugovor može sklopiti s budućnošću za sebe, na demokratski način, ne obzirući se na zahteve starog kapitala nagomilanog u prošlim poduhvatima.
Eto, već u ovom starom citatu možemo prepoznati današnji Sirizin odvažni plan da se, po cenu izlaska iz Evropske unije i evrozone, oslobodi zatočeništva koje joj nameće “stari kapital” (to jest stari dugovi) i krene u neku bolju, “svoju budućnost”, sa nekom “svojom novom drahmom”. Posle velike pobede na izborima, Siriza verovatno smatra da njena nacionalna vlada može stvarati novac i investirati ga sa pravednim društvenim ciljem – zato što je ona sama krajnji jemac budućnosti.
Tu postoji “zrno soli”. Jer, “suština finansija je razmena kroz vreme – transakcija između prošlosti i budućnosti”. Međutim, kako duhovito primećuje Grejder, vreme između prošlosti i budućnosti ne može se premostiti bez zelenašenja, mada je reč o “moralnom prestupu” koji su podjednako oštro osuđivali i katolici, i muslimani, i komunisti. Jer, zelenaš prodaje vreme, koje pripada samo Bogu (i Evropskoj uniji). Hrišćanstvo je ovaj greh rešilo, kako je ustvrdio francuski istoričar Žak le Gof, rođenjem čistilišta – koje znači osvit bankarstva. To “čistilište” u Grčkoj uporno ne prihvataju, kao što ni EU ne prihvata produženje rokova, jer je to klub u koji svi hoće da uđu zato što on ubrzava vreme razvoja (prodaje vreme), koje siromašnim državama beznadežno nedostaje, iako se svima u tim državama čini da bar vremena imaju na pretek.
Novi magazin, 03.07.2015.
Peščanik.net, 04.07.2015.
