Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Nakon isprazne rasprave o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu u Skupštini Srbije, postavlja se krupno pitanje – zašto ova prilika nije iskorišćena da se doista utvrdi čemu služi prohibicija prometa obradivog zemljišta kojoj će biti izloženi državljani zemalja članica Evropske unije i zašto se baš njima, faktički, u narednih deset godina zabranjuje da učestvuju u neminovnom procesu ukrupnjavanja poseda u zemlji u kojoj prosečan vlasnik ima njivu od samo četiri hektara?

Uprošćenije rečeno, u Skupštini se stalno raspravljalo kako “zaštititi naše oranice” od građana Evropske unije jer, navodno, to je nacionalno bogatstvo i jedan od temelja državnog suvereniteta i integriteta, a niko nije pokušao da u takvoj “zaštiti” identifikuje ekonomski racio i stvarne grupne interese koji se kriju iza vela onog nacionalnog interesa.

Ako bi neko umesto naših poslanika pokušao da pronađe ekonomski racio koji, posle Mađarske, Slovačke, Poljske i Hrvatske, i Srbiju vodi u “odbranu” obradive zemlje od kupaca iz EU, mogao bi reći da je neophodno da se i kod nas uspori proces pročišćavanja prevelike agrarne prenaseljenosti, pošto domaća industrija i druge privredne grane nisu u stanju da prihvate “viškove” radne snage u srpskoj poljoprivredi. Jer, polazi se od pretpostavke da bi strani vlasnici mehanizovali i unapredili srpsku poljoprivrednu tehnologiju, pa bi stotine hiljada seljaka “ostalo bez posla” i krenulo prema gradovima u kojima za njih zasad nema dovoljno radnih mesta.

Međutim, taj proces ukrupnjavanja poseda i modernizacije proizvodnje ni ovaj zakon o poljoprivrednom zemljištu ne može bitno usporiti jer i domaći tajkuni i bogati seljaci dobro znaju da napretka nigde u privredi nema bez povećanja produktivnosti – pa ga otuda nema ni u poljoprivredi. Naša poljoprivredna politika, međutim, više se proteklih decenija bavila zamajavanjem seljačkog biračkog tela nego unapređenjem proizvodnje, ostavljajući da taj posao krene kada se i Srbija dohvati evropskih poljoprivrednih fondova i njihovih podsticaja. O tome jednostavno govori podatak da je od 2000. godine do danas postignuta prosečna godišnja stopa rasta poljoprivredne proizvodnje od 0,6 odsto.

Ako ispraznost diskusije o promenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu posmatramo prozaičnijim očima, mogli bismo postaviti hipotezu da je skriveni cilj ovog zakona zapravo u tome da se obori cena obradivog zemljišta u Srbiji i da se sačuva posrednička uloga države i njenih lokalnih organa u raznovrsnim spekulacijama i uzurpacijama povezanim sa beskrajnim nizom administrativnih začkoljica u prometu i upotrebi zemljišnog fonda. Jer, promet između fizičkih lica (pa i domaćih sa stranim) najteže je birokratski kontrolisati, a u prometu oranica u kojem učestvuju “pravna lica” (koja ovde mogu osnovati i stranci) država ima širi krug poteza na raspolaganju, pa faktički i nezaobilaznu posredničku ulogu, pošto raznovrsnim dozvolama i saglasnostima, akcijama organa koji prostorno planiraju, državnog pravobranilaštva, sudova i katastara, te pozivom na šumu drugih zakona koji involviraju raspolaganje zemljom, može svaku kupovinu zemlje učiniti mogućom ili nemogućom misijom.

Kad je reč o obaranju cene obradivog zemljišta u Srbiji putem zabrane velikom delu potencijalnih kupaca iz Evropske unije da učestvuju na “licitaciji”, to je samo jedna teorijska pretpostavka, pošto se može proceniti da neke navale kupaca zemlje u Srbiji iz EU zapravo i nema jer i poljoprivredni investitori znaju da ovde nije lako poslovati i da srpska poljoprivreda na grbači ima strožu regulativu nego većina drugih privrednih grana.

Ovde neću da ulazim u pravna pitanja, poput onog da li je Srbija nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju mogla “indirektno” menjati njegov sadržaj, kao ni u tugaljivo pitanje zašto su rezidenti iz EU stavljeni u Srbiji na stroži režim zabrana od državljana drugih zemalja itd. I zašto ta pitanja u Skupštini Srbije nije postavio niko iz opozicije. Uostalom, srpski seljaci, makar koliko su u istoriji Srbije bili stalno retorički prisutni, zapravo nikada u parlamentu nisu uspevali da nametnu svoje stvarne interese.

Novi magazin, 01.09.2017.

Peščanik.net, 01.09.2017.