Ne postoji nasilje nad stvarima, kao što misle neki ministri. Postoji samo nasilje nad ljudima i drugim svesnim ili živim bićima.

Ako se razbije prozor, to je nasilje nad onim čiji je to prozor. O vozilu, kući, prodavnici ili javnoj prostoriji i da ne govorimo. Ili, ako će to biti lakše razumljivo, o crkvi ili nekom drugom objektu kulture. Taj nasilni čin može da načini neprocenjivu štetu osobi ili osobama (a isto važi i za druga živa bića). Da li je ona veća ili manja od fizičke povrede, zavisi od toga šta se poredi.

Naravno, ne postoji, ni rangiranje tipa: to što mi njima radimo nije ništa prema onome što oni nama rade. Najpre zato što je nasilje upereno protiv javnog dobra, tako da se rušenjem ili paljenjem „stvari” nanosi šteta svima, i tu nema naše i vaše štete. Ovde ima smisla uzeti jedan primer koji je od posebne važnosti.

Ako se demolira radnja, banka, restoran ili bilo koja druga poslovna prostorija, nema smisla reći da to nije ništa, recimo, što smo mi učinili Slovencima u poređenju sa onim šta oni čine nama. Jer je sve što posluje u Srbiji srpsko u smislu da podleže zakonima Srbije i u tom smislu da su srpske vlasti odgovorne da ih štite po zakonu. To što su vlasnik ili vlasnici stranci, nema nikakve veze sa time čiji su, u pravnom smislu, preduzeće, banka ili prodavnica. Nasilje je nad nečim što je srpsko, u smislu zakonskih prava i obaveza.

Isto, naravno, važi i za počinioca nekog nasilja. Kada se kaže da mi ne činimo ništa strašno njima prema onome što oni čine nama, to znači da se ministar identifikuje sa, recimo, onim koji demolira strano preduzeće.

 
Blog LDP, 22.02.2008.

Peščanik.net, 22.02.2008.