U skorašnjim intervjuima i Koštunica i Nikolić su se trudili da uvere strane investitore da nemaju čega da se plaše ako oni dođu na vlast. Najopštiji argument je da politička neslaganja i rđavi diplomatski odnosi nisu razlozi da privrednici iz tih zemalja, „koje nam nisu prijatelji“, zaobilaze Srbiju. Nešto specifičniji, i zanimljiviji, argument je izneo Koštunica odbacujući prigovor da njegova i politika radikala vodi samoizolaciji – To nikada nije bila politika nijedne države i taj pojam uopšte ne postoji u političkom rečniku; to može pojedinac, dakle da se samoizoluje, ali ne i država.

Što se postojanja pojma tiče, on naravno postoji – autarkija. Što se tiče primera, njih ima i previše – dovoljno je podsetiti se socijalističkog sveta u svim njegovim varijantama, gde spadaju i Hodžina Albanija i Rumunija Čaušeskua. Što se tiče autarhičnog kolektivizma i individualizma, ovaj je drugi gotovo nemoguć, što svi koji vole Robinzon Krusoa znaju, dok je ovaj prvi moguć, budući da zajednica zaista može da bude samodovoljna. Ti, dakle, argumenti nemaju smisla.

Važno je, međutim, da i Koštunica i Nikolić shvataju da bi samoizolacija bila rđava za Srbiju. Takođe, da bi prekid privrednih odnosa sa zemljama koje su priznale ili će priznati Kosovo ne bi bio u interesu Srbije. Međutim, pitanje koje se izbegava uopštenim uveravanjima i izletima u političku teoriju i istoriju jeste sledeće: da li će politička neprijateljstva uticati na privrednu saradnju? Da li se, recimo, mogu ubijati predstavnici mirovnih snaga na Kosovu i istovremeno sklapati unosni poslovi sa stranim privrednicima? I generalno, da li opravdavanje nasilja ima privredne posledice?

Direktan se odgovor izbegava, isto kao u vreme uspona Slobodana Miloševića pre dvadesetak godina. On je tada obećavao i politička neprijateljstva sa susedima i sa zapadnim svetom i privredni uspon Srbije. Pominjali su se i povoljni privredni odnosi sa Sovjetskim savezom i, kasnije, sa Rusijom, a posle i sa Kinom. Takođe, kao što i sada ponavlja Nikolić, sa nesvrstanima i zemljama trećeg sveta. Ipak je i tada, kada Milošević više od godinu dana nije hteo da razgovara sa američkim ambasadorom, bilo jasno da su ključni privredni partneri Srbije zemlje koje su optuživane za političko neprijateljstvo – tada posebno Nemačka, daleko najvažniji privredni partner Srbije i zemlja čiji je novac, marka, bila sinonim za novac u Srbiji.

Zašto privredna saradnja neće trpeti zbog političkog neprijateljstva? U ono vreme se otvoreno iznosio argument na koji se sada samo aludira. Naime, strani investitori, kapitalisti znači, su samo zainteresovani za profit, a pet para ne daju na to da li se za drveće vezuju mirovne snage Ujedinjenih nacija, do čega je kasnije došlo, ili se, kao danas, ubijaju. Šta znače zapadnim kapitalistima zapaljene ambasade ili vozila Ujedinjenih nacija, o onima NATO snaga i da ne govorimo, kada mogu da ostvare profit? Ako mi njima omogućimo da zarade, možemo i da ratujemo i da budemo privredno snažni i da postignemo švedski (ili već koji poželimo) standard. Kako tada, tako i sada.

Jedini je problem što politička neprijateljstva povećavaju rizičnost ulaganja i privređivanja uopšte. Što ima dve posledice: smanjuje se privredna saradnja, a i profit mora da bude veći kako bi ulagali oni koji su skloni najrizičnijim poslovima. Ili, kao što se vidi na ceni koja se postiže čak i u prijateljskoj privrednoj saradnji sa Rusima, cena imovine mora da bude niska kako bi se obezbedila zarada koja je u skladu sa povećanim rizikom. To je bilo tačno u vreme Miloševića, a to je tačno i sada, upravo zato što kapitalisti, na svim stranama sveta, imaju za cilj profit a ne prijateljstvo.

Ovde ima smisla vratiti se na spor oko izvodljivosti politike samoizolacije. Razumljivo je što tu ideju odbaciju socijalisti i radikali, jer oni žele da kažu da u vreme kada su oni bili na vlasti ili su je podržavali, do izolacije Srbije nije došlo njenom voljom već voljom međunarodne zajednice, koja je Srbiji nametnula sankcije. Isto, mada još glasnije, želi da kaže i DSS. Ne teži Srbija samoizolaciji time što se koristi nasilnim sredstvima, već je to politika neprijatelja u međunarodnoj zajednici. Pa ako zbog toga srpska privreda bude imala štete a građani osiromaše, to će biti zbog politike tih neprijatelja, a ne zbog toga što je Srbija upotrebila legitimna sredstva da odbrani svoje političke interese. Tako da privredni sunovrat Srbije devedestih godina prošloga veka nema nikakve veze sa bombardovanjem Dubrovnika i Sarajeva i sa etničkim čišćenjem i genocidom u Srebrenici, već sa neprijateljskom politikom NATO snaga i njihovih političkih vođa.

Čitava ova retorika ima za cilj da se javnost ne doseti zašto se danas koristi nasilje protiv međunarodnih snaga na Kosovu. Razlog je isti kao i u vreme Miloševića: reč je o izbornoj taktici i o strategiji održanja političke moći. Da bi uopšte nekako ostao blizu vlasti, DSS koristi nasilje kako bi obezbedio nekakav uspeh na izborima. A da bi uopšte opstao kao politička stranka, DSS mora da onemogući približavanje Srbije Evropskoj uniji. Jer, taktički posmatrano, neuspeh na predstojećim izborima otvara pitanje političkog smisla ove stranke, a pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, strateški posmatrano, čini njeno postojanje besmislenim. Usled toga, kada drugih sredstava nema, nasilje je ono koje preostaje, jer i onako nema šta da se izgubi.

Slična je i politička situacija radikala. Iako je reč o daleko većoj stranci, ćorsokak je isti. Ukoliko nasilna sredstva koja se sada koriste ne uspeju, i ako se Srbija odluči za proevropski put, radikalima, u najmanju ruku, predstoji promena rukovodstva. Da li kroz takvu reorganizaciju ta stranka uopšte može da prođe, a da ne izgubi najveći deo svoga uticaja, ostaje da se vidi. Veoma je verovatno da bi se svela na dimenzije socijalista, ali bi u svakom slučaju prestala da ima političku težinu koju ima sada.

Tome, dakle, služi glorifikacija i uoptreba nasilja i demagogija o ciničnom i pragmatičnom Zapadu i o njihovim političarima i kapitalistima. Budući da je to već isprobao Milošević, valja se nadati da je srpska politička javnost nešto naučila o vezi između političkog neprijateljstva i privredne saradnje. Ukoliko nije, biće potrebno ponovo suočiti se sa krajnjim posledicama upotrebe nasilja i proveriti tačnost Koštuničine tvrdnje da države ne teže samodestrukciji. Što je, naravno, netačno, što bi trebalo da zna zemlja kojoj ne nedostaje iskustvo građanskih sukoba i ratova, što sopstvenih, a što tuđih.

Jer, nije autarkija realna perspektiva Srbije, već anarhija. Na početku uspona Miloševića postojalo je verovanje da nasilje na Kosovu neće dovesti do nasilja u Beogradu. Ta iluzija je trajala veoma kratko. Isto važi i sada. Oni koji danas slave nasilje nad međunarodnim snagama, sutra će opravdavati nasilje nad izdajnicima. Za kojima, da se podstimo Nikolićeve izjave, ne treba žaliti. Ili, što bi rekao ruski komentator, koji su dobili i dobiće ono što su zaslužili.

To je konačni domet uptrebe nasilja u izborne svrhe. Usled toga, na ovim izborima se ne odlučuje samo o strankama koje će biti na vlasti i o privrednim izgledima Srbije, već o tome hoće li se konačno odustati od nasilnih metoda rešavanja političkih sporova. Sada to više nije nešto što se odnosi na neku drugu zemlju, grad ili etničku grupu, to je sada pitanje unutrašnje politike u Srbiji. Ukoliko se ne napravi pravi izbor, samoizolacija, što će reći autarkija, biće manji problem sa kojim će se suočiti Srbija – Beograd bi sutra mogao da liči na Kosovsku Mitrovicu.

 
Peščanik.net, 19.03.08.