Postoji jedna „optička varka“ koja zavodi naše sociologe i analitičare i koja nanosi neprocenjivu štetu našoj budućnosti: osnovni izvor našeg lošeg života sagledava se u nedostatku demokratije, a ne u nedostatku građanskog društva. Problem je u tome što bez građana i građanske kulture zapravo nema ni demokratije.
Sociologija nije imala svog Kopernika koji bi uklonio antropocentričnu iluziju da čovek stvara kulturu. Kultura je egzistencijalna pretpostavka naše vrste, i vremenski i uzročno! Genetski programirani procesi svojstveni čoveku su u odnosu na životinje veoma uopšteni: čovek ne bi mogao preživeti bez simboličkih kulturno programiranih procesa. Za razliku od pčele, koja svoje saće gradi automatski, čovek svoju kuću gradi po kulturnom uzoru. Naš pogled na svet, način mišljenja, naše ponašanje, vrednovanje događaja i stvari, delovanje i znanje, naše potrebe i njihovo zadovoljenje, naša psihologija i tsl. – sve je to određeno kulturom.
Građansko društvo je jedna od mnogih formi ljudskog društva i ono se razlikuje od svih njih po tome što kao najvažniji aspekt ljudskog života ističe slobodu. „Sloboda je“, kako kaže Lajbnic, „vlasništvo koje ne može biti preneseno na drugog!“ Budući slobodan, čovek koji je odgajan u kulturi građanskog društva pristupa stvarnosti kritički, sa sumnjom. U despotskoj se, pak, kulturi stvarnosti pristupa na religijski način, nekritički se prihvataju istine autoriteta. Naša despotska tradicija bila je nepremostiva prepreka otpočinjanju izgradnje naše građanske kulture. Taman kada smo se, u razdoblju od kneza Miloša do drugog svetskog rata, počeli oslobađati autoritarne kulture, kad su se među našim ljudima već začinjale individualne veze zasnovane na poverenju, taman kada je, u tom krhkom građanskom sloju, počelo dolaziti do horizontalnog povezivanja sa osloncem na moralni integritet – na sve to je krajem 1945. godine stavljena tačka.
U tom trenutku ponovo smo bili vraćeni tamo odakle smo krenuli, ponovo su izbrisane idividualne slobode, nestalo je dijaloga i kritičkog propitivanja, svaka opozicija vlasti, kao u vizantijskoj i osmanskoj kulturi, bila je i u komunizmu proglašavana za „narodnog neprijatelja“ (nekada za neprijatelja cara ili sultana, a sada partijskog sekretara Tita). Komunistička vlast je kulturu građanskog društva doživela kao socijalni fenomen koji je morao biti žrtvovan, jer se pokazao preprekom za sprovođenje njenih „epohalnih ideja“, za povratak zatvorenom društvu, u kojem, kao nekada, postoje zabranjena pitanja i gde se pokorno sluša i bez pogovora izvršavaju naređenja vođa. Koje zemlje bivšeg real-socijalizma danas imaju najviše problema sa uklapanjem u zapadnoevropske standarde življenja? Pored Srbije, to su Bugarska i Rumunija; tu možemo dodati i Grčku i Tursku – znači upravo one zemlje koje su vekovima, kao i mi, tavorile potopljene u despotski kulturni obrazac.
Narodi preuzimaju i apsorbuju iz drugih tradicija i kultura samo ono što se lako može uklopiti u njihove već postojeće kulturne matrice. Naš problem, prema tome, nije toliko tehnički i tehnološki zaostatak za državama zapada, naš centralni problem je, zapravo, neizgrađen građanski moral. Lako je videti da snaga jedne države (i kvalitet života u njoj) ne zavisi toliko od njenog bogatstva, koliko od toga kakvim moralom i znanjima raspolažu njeni stanovnici. Nažalost, podanici se ne mogu dekretom preozbraziti u građane, građansko društvo ne može nastati odjednom. Od srednjeg veka naovamo život se u zapadnim državama odlikuje takvom socijalnom interaktivnošću, koja je uslovila društvo sa visokim stepenom otvorenosti, građanske homogenosti i moralnog integriteta; to je najvažniji period u razvoju građanskog društva, jer je tada „imati“ i „biti“ (moralan!) bilo jedno; tek mnogo kasnije stvorene su pretpostavke za današnja zapadna demokratska društva.
Zato svim ljudima dobre volje na vlasti preporučujem da se okanu prečica poput sporta, estrade i marketiga, kojima uporno pokušavaju da Srbiju iz zatvorenog društva kao čarobnim štapićem prevedu u otvoreno. Nema prečica u otvoreno duštvo, do njega je nemoguće stići bez kritične „količine“ građanske kulture. A najbolji vodič u građansko društvo danas može biti empirijska nauka. Jer i sam naučni metod ima određene društvene aspekte. Nauka, a posebno naučni razvoj, predstavljaju rezultat ne samo usamljenih napora, već i slobodnog misaonog nadmetanja. Život i ponašanje naučne zajednice (na našim fakultetima i institutima, na primer) može se uzeti kao pojednostavljen model slobodnog građanskog društva. Poslužimo se ovim modelom.
Autor je profesor Beogradskog univerziteta
Peščanik.net, 27.07.2009.
