Izvrstan termin u informacijskom sistemu, navodno: označava nešto bez sadržaja, neopravdano, nepostojeće, a ne upotrebljava termin koji može biti i kažnjiv – laž, lažno. Postoji, međutim, selektivnost koja ide na štetu onih koji najviše upotrebljavaju ovaj termin – srpskih medija vernih navodnom predsedniku države. Tako, svaki Srbin optužen na Kosovu optužen je za „navodni“ zločin, ali sličan naklonjeni način obeležavanja ne važi za Srbe u Srbiji. Primera radi, stotine uhapšenih i optuženih ovih nekoliko noći u Srbiji u medijima su krivi bez priziva, a morali bi biti optuženi za navodne zločine i prekršaje; šta su oni gori od kosovskih Srba? Šira upotreba termina bila bi dragocena u sadašnjoj zbrci medijskog informisanja, koja je gora od kulovskih džinglova na Pinku. Noćni život gradova u Srbiji mogao bi biti jasno opredeljen i opisan. Recimo:
Navodni (bivši) predsednik države oštro je napao novinarku na navodno državnoj (inače partijskoj) televiziji, insistirajući na navodnoj ulozi stranih sila u otvorenoj narodnoj pobuni, koja je prešla granicu strpljivosti i napala navodne institucije navodno drugačije mislećih. Navodni građani napali su takozvane blokadere svom raspoloživom silom, obezbeđeni potporom policije, koja navodno brani sve građane podjednako. Policija je sa svoje strane napadala isključivo takozvane blokadere. Strane sile predstavljali su u noćnim događajima jedan Hrvat, jedan Slovenac i jedan Italijan. Navodni ministar unutrašnjih poslova posebno se uzbudio zaradi njihovog prisustva. Navodni javni tužilac u Beogradu najavio je veliki broj navodnih suđenja, koje je navodni predsednik nazvao pravim imenom – čistke.
Koliko noći još?
Navodno, do izbora. Realno, neuporedivo manje. Navodnost, odnosno nepriznavanje stvarnosti, dovela je do neočekivanih rezultata, onako usput: izgubljena je svaka relevantnost medija, u kojima je, kao pandan navodnom, iskrsla reč bukvalno. Kada bukvalni blokaderi i teroristi bukvalno plivaju u krvi, gubi se čak i onaj efekt koji je proizvodilo minutno opažanje bukvalno uzurpatorovih medija – proveravanje koliko je informacija bukvalno u suprotnosti sa stvarnošću.
Premda treba da izraze suprotnosti, obe reči mogu da se logično i uverljivo pojave zajedno: tako su se navodno ujedinjeni patrioti bukvalno reinkarnirali na improvizovanom skupu na kojem im je navodni predsednik države preporučio da ljube bližnjega svoga, i da zna da nisu došli da biju, već da izraze ljubav – tu slobodno rasporedite navodno i bukvalno po volji, odlično će se uklopiti. To je bio dan kad je navodni predsednik navodno isprašio austrijske novinare, dok su oni bukvalno isprašili njega.
Možda su te reči zadnje u godinama zloupotrebe jezika, svakako nisu najvažniji znak, izvesno nisu proročke. No moramo, bar na kraju, razumeti mehanizme koji se ne smeju ponoviti. Navodno će nestati sa priznanjem i uređenjem odnosa sa Kosovom, bukvalno će nestati sa prvim svežim prilivom činjenica u medije. Oba dejstva ključna su za budućnost države.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
