Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Nedavno je New York Times na naslovnoj strani objavio članak o radnim uslovima belih službenika u Amazonu. Pokazalo se da su tamo česti trenutni otkazi, da odrasli ljudi plaču za svojim radnim stolovima i dobijaju grdnju kada posle ponoći ne odgovore na email. Iz ove priče se vidi koliko su se u Americi promenili uslovi rada. Nekada se podrazumevalo da imućnije klase uživaju u dokolici na grbači proletarijata. Danas posao sa razumnim radnim vremenom i dobrom platom najlakše nalaze kvalifikovani fizički radnici. Radnici sa visokim kvalifikacijama izloženi su poniženju i stalnom pritisku da rade više – kao tegleća marva.

Niko nije slutio ovakav razvoj događaja. Keynes je predviđao trosatno radno vreme, a 1964. magazin Life je članak iz dva dela posvetio „realnoj pretnji“ koja se nadvila nad američko društvo: epidemiji viška slobodnog vremena. U prvom delu pod naslovom „Praznina viška slobodnog vremena“, kaže se da „umereniji analitičari koji se bave ekonomskim posledicama automatizacije smatraju da smo na pragu tridesetčasovne radne sedmice“. Drugi deo ima naslov „Kako se opustiti“.

Pola veka kasnije možemo da se pohvalimo da smo izbegli krizu dokolice. Radna nedelja na mestima kao što su advokatske firme, banke i visokotehnološke kompanije postojano je rasla i dostigla nivo koji mnogi smatraju nepodnošljivim. Godine 2006. bilo je dvostruko verovatnije da će radna nedelja 20 odsto zaposlenih koji najviše zarađuju nadmašiti radnu nedelju onih sa dna lestvice za više od pedeset sati, što je okretanje točka istorije unazad.

Zašto se to dogodilo je tajna i paradoks. U poslednjih pedeset godina je došlo do porasta produktivnosti, pojavilo se bezbroj aparata koji štede trud i vreme, žene su masovno počele da rade. Ako pretpostavimo da je količina rada neophodnog za funkcionisanje društva manje-više konstantna, kako je moguće da smo produktivniji i imamo više radnika, a ipak provodimo više sati na poslu? Mora da je u pitanju nešto drugo.

To pitanje je počelo da zaokuplja ekonomiste i pisce kao što je Brigid Schulte, novinarka Washington Posta koja je obavila i objavila lično istraživanje o tome (na kraju je okrivila muža za podvaljivanje u kućnim poslovima). Kao što je napisala Elisabeth Kolbert, nema prostog odgovora na ovo pitanje. Neki misle da Amerikanci jednostavno više vole da rade nego da dokoliče. Po toj teoriji, visoka radna etika postala je pitanje časti za svakoga sa fakultetskom diplomom. Neko ko je stalno zaokupljen poslom izgleda kao važna osoba. Pri tome, ljudi su ponosni na svoj posao, tu se zaljubljuju, besplatno jedu, a odlaske na konferencije doživljavaju kao dodatak godišnjem odmoru. Drugi misle da je povećanje radnih obaveza povezano sa nejednakošću: ljudi na vrhu lestvice zarađuju više novca i njihov radni sat je sve skuplji. A tu je i teorija da se naše želje i potrebe razvijaju sa većom potrošnjom i da to povećava potrebu za radom.

Sva ova objašnjenja proističu iz analiza odluka i motivacija samih radnika. Ali šta ako se američki sistem po svojoj prirodi opire slobodnom vremenu, čak i kada ga ljudi zaista žele i imaju novca za to. Drugim rečima, šta ako dugo radno vreme nije posledica naših želja, ni ugnjetavanja radnika od vladajuće klase (kao što kaže stara marksistička teorija). Šta ako je ono nusproizvod sistema i institucija koji imaju sopstveni, nezavisni život koji više ne služi ničijem interesu. Neke delatnosti prerastaju u mašine za proizvodnju posla, u čiju klopku upadaju svi koji u njima rade.

Ono što se u domenu kvalifikovanog fizičkog rada smatra poslom sadrži unutrašnja ograničenja: kada se završe kuća ili most, i posao je završen. Stvari stoje drugačije sa intelektualnim radom, gde količina posla može beskrajno da se rasteže generisanjem lažnih potreba ili razloga koji ljude teraju da naporno rade, a koji nemaju nikakve veze sa stvarnim društvenim ili ekonomskim potrebama. Na primer, sistem sudskog rešavanja sporova: radno vreme advokata u velikim kancelarijama često je predmet žalbi. Ako je društvena funkcija pravnog sistema sudsko rešavanje sporova, naš sistem nije najdelotvornije sredstvo za postizanje pravednih ili razumnih rešenja. On pre liči na društveno nepotrebnu trku u naoružanju, u kojoj advokati zatrpavaju jedni druge ogromnom količinom posla samo zato što im se to može. Nekada su tehnološka ograničenja i profesionalizam postavljali prirodnu granicu tome, ali danas nijedna strana ne odustaje da bi izbegla nepovoljniji položaj.

Kao krivci za nenormalne radne uslove obično se navode pohlepni šefovi, ali i ljudi na vrhu lestvice su često podjednako nesrećni i pretrpani poslom kao i oni sa dna. Ovaj sistem nikome ne odgovara. Ali usavršavanje tehnologije proizvodnje zaoštrava trku. Činjenica da su danas zaposleni uvek dostupni isključuje nekadašnju prirodnu granicu, to jest shvatanje da je rad ono što se zbiva u radnom vremenu ili na radnom mestu. Kada se ukinu sve granice, rad postaje fudbalska utakmica na kojoj pištaljka nikada ne svira kraj.

Sudsko rešavanje sporova je ekstremni primer, ali i mnoge druge delatnosti imaju svoju trku u naoružanju koja stvara viškove posla. Terapiju je lako prepisati, ali teško sprovesti: povratak na načelo efikasnosti rada – ispunjavanje potreba društva uz najmanji napor – dok se onima kojima je posao hobi ostavlja mogućnost da rade više. Ima ironije u tome što se Amazon ispostavio kao surova radna sredina, bez obzira na svoj slogan o poboljšanju života ljudi. Mora da postoji bolji način.

Tim Wu, The New Yorker, 21.08.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 26.08.2015.