„Osuđujemo kao nedostojan pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa ubistvom premijera Zorana Đinđića. Na ovaj način se ne može narušiti ugled Vojislava Koštunice, već država samu sebe izvrgava ruglu. Pozivamo odgovorne državne vlasti da prekinu ovu nerazumnu kampanju protiv Vojislava Koštunice i da kriminalce traže i nađu među pravim kriminalcima“ – stoji u Peticiji koju su, povodom nedavne najave tužioca Miljka Radisavljevića da bi bivši predsjednik SRJ i premijer Srbije Vojislav Koštunica mogao biti saslušan u istrazi o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, potpisali akademici Matija Bećković, Milorad Ekmečić, Kosta Čavoški, Dragoslav Mihajlović, Vasilije Krestić, zatim mitropolit SPC u Crnoj Gori, Amfilohije Radović, Brana Crnčević, reditelj Emir Kusturica…
„Da bi spisak bio kompletan, nedostaju Radovan Karadžić, Ratko Mladić i Slobodan Milošević“ – prokomentarisala je urednica Peščanika, Svetlana Lukić.
Peticiju nije potpisao Dobrica Ćosić; protestovao je, kako i dolikuje njegovom statusu i ulozi u srpskom društvu – sam. Naime, preko NIN-a je poslao „devet pitanja“ advokatu Srđi Popoviću, koji je, još u novembru 2010, u ime majke i sestre ubijenog srpskog premijera, Zorana Đinđića, podnio krivičnu prijavu protiv tadašnjeg predsjednika SRJ, Vojislava Koštunice, načelnika Uprave vojne bezbednosti, Aca Tomića, Milorada Ulemeka Legije, Zvezdana Jovanovića i još petorice bivših pripadnika Komande JSO-a zbog učešća u oružanoj pobuni iz novembra 2001.
Odgovor advokata Srđe Popovića svom nekadašnjem branjeniku, Dobrici Ćosiću, bio je kratak i mogao bi se sažeti u jednu rečenicu: Sa rasistima nemam šta da razgovaram.
Zašto tolika uzbuna zbog jednog poziva za svjedočenje; zašto onaj koji “uvek može da vas pogleda u oči”, onaj koji je, kao predsjednik SRJ, uprkos sukobima sa liderima DOS-a i sa zvaničnom Crnom Gorom, toliko insistirao na poštovanju Ustava i zakona Slobodana Miloševića, danas ne poštuje pravni sistem svoje zemlje? Čega se to plaši Vojislav Koštunica?
„U svetu je danas saslušano milion svedoka i ne verujem da se bilo ko od tih ljudi uvredio kada je dobio poziv za saslušanje“ – kaže za portal Analitika jedan od najuglednijih jugoslovenskih advokata, Srđa Popović. „Ako nema nikakva saznanja o predmetu zbog koga je pozvan, čovek jednostavno kaže sudu da ne zna i stavi tačku. Da neko ko je doktor prava i „legalista“ podigne toliku buku, organizuje potpisivanje peticije samo zato što je pozvan da svedoči, to ne razumem. Kao advokat, Koštunici mogu da dam besplatan savet: ne mora da svedoči; mora da se odazove na poziv i, ako ne želi da bude ispitan, neka se pozove na član 100 Zakona o krivičnom postupku i kaže: ne želim da odgovaram na pitanja jer bih tako sebe izložio velikoj sramoti i krivičnom gonjenju. To sud mora da uvaži i da ga otpusti.
Formalno, peticiju je pokrenuo ponovo aktivirani Odbor za slobodu misli i izražavanja. Jednom ste mi rekli kako vam je svojevremeno bilo ponuđeno da uđete u taj Odbor, ali da ste odbili. Zašto?
Ljubo Tadić i Dobrica Ćosić su me pozvali i tražili od mene da uđem u taj Odbor. Kada sam video sastav, znao sam da mi tu nije mesto. Sa njima je bio i Vladimir Šeks, koji jeste bio moj klijent, ali za njega nikada nisam hteo da potpišem bilo kakvu peticiju. Mislio sam da je profesionalna odbrana jedno, a deljenje odgovornosti za odluke i stavove klijenta potpuno druga stvar. Nisam to radio ni sa ostalima koje sam zastupao. Odbor za slobodu misli i izražavanja je – i to je zanimljiv podatak – nastao 1984, kada je postojanje takvog tela bilo praktično bezopasno, a prestao je da postoji 1989, ubrzo nakon dolaska na vlast Slobodana Miloševića. Valjda je zaključeno da je Milošević konačno doneo tu dugo očekivanu slobodu i da više nema potrebe da se bilo ko brani. Tokom devedesetih, kada je bilo toliko razloga da se brane ljudska prava, Odboru nije palo na pamet da se aktivira. Naprotiv – branili su odluke te države i stupali sa Miloševićem u različite vrste saveza.
Ako je sredinom osamdesetih, kako kažete, prošla opasnost, šta je bio pravi razlog formiranja Odbora?
To jeste bila prilika da se napravi takvo telo, a, sa druge strane, sredinom osamdesetih se, u izvesnom smislu, zaista oslobodilo pravo na slobodu misli i izražavanja, naročito kada su u pitanju bili drugi narodi. Hoću da kažem da su sve te pogrdne reči na račun Hrvata, Slovenaca, Albanaca ili muslimana mnogi zapravo doživljavali kao nekakvu slobodu misli i izražavanja. Prestala je da se primenjuje odredba Krivičnog zakona koja je govorila o zabrani raspirivanja mržnje i netrpeljivosti prema drugima, tako da je lovina postala slobodna i mogao je da govori šta je ko hteo. Čuveni Politikini Odjeci i reagovanja, gde su šovinisti i ratni huškači pušteni sa lanca, predstavljali su vrhunac te slobodne misli. Pokazalo se šta je oslobođeno, koje su to velike misli. Nažalost, to Odboru nije smetalo.
I akademik Dobrica Ćosić se, pismom upućenom vama, uključio u „odbranu“ Vojislava Koštunice. Kako ste to razumjeli?
To je bilo očekivano. Možda ste primetili – Ćosić nije potpisnik peticije, čime je, očigledno, javnosti sugerirano da on, ipak, ne može da se izjednači sa njima, da je institucija za sebe. Kako kaže Vojislav Koštunica – krupna je Ćosićeva reč, on će to najbolje sam. Verovatno misle da će tako imati najveću težinu, da će nas sve uplašiti svojim autoritetom. Reč je o svojevrsnom autizmu: ti ljudi ne shvataju šta njihova imena, među kojima i Ćosićevo, u javnosti danas znače.
Šta znače?
Mislim da je uticaj Dobrice Ćosića u javnosti u znatnoj meri smanjen. O njemu je već svašta i napisano i rečeno. Između ostalog, advokat Dragoljub Todorović je napisao „Knjigu o Ćosiću“, a Mirko Kovač izvanredan esej. Tamo sve piše i ne želim da radim ono što je zapravo cilj potpisnika peticije: da ne razgovaramo o stvarima koje su važne – o političkoj pozadini ubistva Zorana Điđića – nego da se bavimo nečim što oni nameću kao temu. E, to ne može!
Vojislav Koštunica je o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića do sada uglavnom odbijao da svjedoči. Ovo nije prvi put?
Nije. Kada je 2003, tokom policijske akcije Sablja, istraga počela da se približava Demokratskoj stranci Srbije i njenom lideru, Koštunica je krenuo da zapomaže kako je u pitanju napad na političke protivnike. Govorio je da je ključ – upotrebio je upravo tu reč – u odgovoru na pitanje ko je i pod kakvim okolnostima pustio iz pritvora četvoricu pripadnika zemunskog klana koji su prethodno bili uhapšeni u Francuskoj i, po zahtevu Srbije, isporučeni Beogradu.
Radilo se o pripadnicima Zemunskog klana koji su zapravo bili osumnjičeni za otmicu Miroslava Miškovića.
Tako je. To je bio pravi razlog zbog koga su držani u pritvoru. Formalno, pritvor im je određen zbog falsifikovanja pasoša, što je jako neobično za takvo delo. Tadašnji ministar policije, Dušan Mihajlović, od tužilaštva i suda je tražio da se tim licima odredi pritvor koji bi se produžavao dok se ne nađu dokazi o otmici Miškovića. Izvinite, ne možete nekoga držati u pritvoru dok ne pronađete dokaze; valjda bi trebalo da je obrnuto. U međuvremenu, dokazi nisu stizali, pa je stvar postala neizdrživa. Branioci su opravdano tražili ukidanje pritvora, tužilac, Rade Terzić, konstatovao da ne postoji osnova za pritvor i sud doneo odluku da on bude ukinut. Dakle, odluku o puštanju iz pritvora nije doneo tužilac Terzić, nego sud.
Zašto to potencirate?
Zato što se Koštuničina odbrana uvek svodi na isto – ispitajte ko je i po čijem nalogu pustio Zemunce koji su kasnije ubili premijera. Kada sam 2007. godine, pred sam kraj procesa za ubistvo premijera, tražio da se kao svedoci saslušaju tadašnji predsednik Vlade, Vojislav Koštunica, ministar policije, Dragan Jočić, direktor RTS-a, Aleksandar Tijanić i šef BIA, Rade Bulatović, Koštunica se opet uznemirio. Ne mogu da dokažem, ali mislim da su Koštunica i njegova desna ruka, ministar pravde, Zoran Stojković, tadašnjem specijalnom tužiocu, Radovanoviću naložili da traži od policije da sasluša Radeta Terzića. Radovanović je, bukvalno poslednjeg dana svog mandata, uputio taj zahtev policiji i Rade Terzić je uhapšen kao pripadnik zemunskog klana. Od Terzića je zatraženo da kaže ko je od ondašnjih političara na njega vršio pritisak da iz pritvora pusti četvoricu pripadnika zemunskog klana. Mediji pod Koštuničinom kontrolom – „iz pouzdanih izvora“ – saznali su da je u pitanju Čedomir Jovanović. Iako je, tokom istrage, Terzić to negirao i uprkos pravosnažnoj presudi ubicama premijera Đinđića u kojoj sve piše, danas, 2011. godine, Koštunica ponavlja isto što je govorio 2003. i 2007.
Tokom suđenja atentatorima na premijera, saslušano je više nekadašnjih saradnika Zorana Đinđića. Osim Ace Tomića i Dejana Mihajlova, da li je još neko od Koštuničinih saradnika saslušan?
Nije. Aco Tomić je saslušan zato što je tužilac, u njegovom slučaju, već bio odustao od optužnice, tako da Tomić nije mogao ponovo biti suđen za isto delo. Za oružanu pobunu JSO-a, koja predstavlja uvod u ubistvo premijera – može, ali ne i za atentat. Dakle, Tomić se odazvao zato što se nije izlagao nikakvoj opasnosti. Interesantno je da sam, tokom svedočenja, Tomiću postavio dva pitanja. Predsednica sudskog Veća, Nata Mesarović, dozvolila je prvo: da li se u kancelariji Uprave vojne bezbednosti sastajao sa Miloradom Ulemekom Legijom; drugo pitanje mi nije dozvolila da postavim.
Šta ste htjeli da pitate?
Da li se, osim u Upravi VB, Tomić sa Ulemekom sastajao još negde. Optuženi pripadnik zemunskog klana, Dušan Krsmanović, tvrdio je da su se sa Tomićem sastajali kod Krsmanovića u stanu. Nata Mesarović mi je, potpuno nezakonito, zabranila to pitanje, uz obrazloženje da je Krsmanovićev branilac tražio da se taj iskaz njegovog klijenta izdvoji iz spisa.
Često pominjete „prestupe“ Nate Mesarović. O čemu se radi?
Mislim da je na nju vršen politički pritisak. Setite se da je njen prethodnik, Marko Kljajević, kao predsednik sudskog Veća, napustio proces uz objašnjenje da ne može da sudi pod pritiskom. Uostalom, Maja Kovačević, portparolka Specijalnog suda, više puta je govorila o načinu na koji je DSS opstruirao suđenje.
U to vrijeme, na vlasti je bila i Demokratska stranka Borisa Tadića, doduše, u kohabitaciji sa Koštunicom. Da li je neko od njih pokušao da zaštiti ljude koji su bili izloženi takvom pritisku?
Nisu radili ništa.
Objašnjavajući zašto odbija da svjedoči, Koštunica danas tvrdi da ne poznaje nikoga ko je učestvovao u ubistvu Zorana Đinđića. Kakav je to argument?
Poznaje, recimo, Acu Tomića, „dragog Acu“, kome piše pismo dok je ovaj u zatvoru. A Tomić poznaje sve njih. Koštunica poznaje i Radeta Bulatovića, koji takođe poznaje i Legiju i Dušana Spasojevića. Najzad, Koštunica poznaje i samog Legiju. Eto, dovoljno je! Ali, da vidimo kakav je to uopšte argument. Pa, Koštunica, siguran sam, nije poznavao ni one koji su razbijali Beograd i palili američku ambasadu posle mitinga Kosovo je Srbija, a ipak je, po mom mišljenju, uticao da oni tako nešto urade. Dakle, taj argument je besmislen. Pored toga, saučesništvo je moguće čak i ako ne postoji nikakav dogovor; dovoljna je svest o zajedničkom delovanju. Naime, ako vi delujete na jedan način, ja na drugi, ne dogovaramo se, ali vidimo da idemo ka istom cilju i jedno drugom pomažemo – to je oblik saučesništva.
Umjesto konferencija za štampu, zašto Koštunica jednostavno ne da iskaz na sudu?
To ću pokušati da objasnim u dopuni krivične prijave koju se spremam da napišem.
Jednom ste mi rekli: znate, na sudu je jako teško lagati.
Kada lažete, vaše mišljenje postaje sholastičko; ne pozivate se na stvarnost, nego pravite konstrukcije na osnovu činjenica koje ne postoje. Izmislite nešto, pa onda na osnovu izmišljotina konstruišete stvarnost; tako upadate u glupost. Videli ste da Koštunica kaže kako su se on i Đinđić uvažavali. Ne shvatam kakvo je to uvažavanje ako vi nekoga stalno nazivate narko-dilerom, a on vas trutom koga su „doneli na vlast, spavao je“? Gde vi tu vidite uvažavanje?! Koštunica zna da bi na sudu, osim njega, bilo saslušano još mnogo ljudi. A sve te iskaze treba usaglasiti. Koštunica bi morao biti pitan o mnogim stvarima na koje nema odgovore ili su oni jako neubedljivi.
Da ste u prilici, šta biste pitali Vojislava Koštunicu?
Prvo, videli ste da Koštunica, i nakon pravosnažne presude atentatorima na premijera, tvrdi da u novembru 2001. nije bilo oružane pobune JSO; ako su neki ljudi u hamerima, naoružani dugim cevima izašli na ulicu i postavili političke zahteve, ako su tražili smenu ministra, donošenje zakona, otkazli poslušnost starešinama – šta je to?! Istovremeno, Legija šalje pismo Zoranu Đinđiću u kome mu poručuje da dođe u Kulu ako misli „da se ovo završi mirno“. Potpis – Bereta! Šta to znači?! Pa, otvorenu prijetnju. Kao predsednik SRJ, Koštunica je imao svoje izvore obaveštavanja. Pre svega, Vojnu službu bezbednosti od koje je dobijao dnevne izveštaje. Pretpostavljam da je i čitao novine, gledao televiziju… Drugo, Koštunica mora biti pitan zašto se, kao predsednik države, nije pozvao na član 135 Ustava i zaustavio oružanu pobunu koja je bila napad na ustavni poredak i zašto je, umesto toga, tu pobunu podržao.
Koštunica tvrdi da se u njegovoj izjavi nigdje ne pominje podrška pobuni JSO-a.
Pa, ne sastoji se podrška u jednoj reči. Koštunica kaže da, tokom oružane pobune JSO-a, bezbednost zemlje nije bila ugrožena; ako povučete obezbeđenje sa aerodroma, ako povučete zaštitu ličnosti, da li je ugrožena bezbednost zemlje? Šta je bila neposredna posledica oružane pobune JSO-a? Smena na čelu Službe i postavljanje, na njihovo mesto, Andreje Savića i Milorada Bracanovića, ljudi koje su tražili Legija i JSO. Koštuničin savetnik za bezbednost, kasnije šef BIA, Rade Bulatović, u svom autorskom tekstu u NIN-u, tu smenu je proglasio „pobedom patriotizma“. Koštunica se brani time da JSO nije bila u njegovoj, nego u nadležnosti Vlade; kao da su JSO digli pobunu i izvršili atentat zbog toga što su bili u nečijoj nadležnosti! Pa, ne, oni time javljaju upravo suprotno: nismo u vašoj nadležnosti. Možda nad JSO-om neko ima faktički uticaj, ali to je druga stvar. Dakle, Koštunica svojim konstrukcijama pokušava da unese konfuziju kako bi ispalo da je Đinđićeva vlada samu sebe rušila.
Pa, zar nismo, iz sličnih kuhinja, svih ovih godina slušali kako su Bošnjaci granatama gađali sami sebe, kako su Albanci ubijali svoje civile samo da bi nekako naudili nedužnim srpskim paravojnim, vojnim i policijskim formacijama?
Jesmo, naravno. I ne bi bilo čudno da iz cele te konstrukcije ispadne da je Đinđić zapravo pucao sam na sebe. Vojislava Koštunicu bih dalje pitao da li je bio obavešten da se tadašnji ministar policije i potpredsednik njegove stranke, Dragan Jočić sastao sa licem koje je zvanično bilo u bekstvu. Naime, bez obzira na to što se te noći predao policiji, do trenutka kada je odveden u Centralni zatvor, Legija se vodio kao lice u bekstvu i za svaki kontakt sa njim ste morali prethodno da dobijete saglasnost predsednika sudskog Veća. A Jočić i Rade Bulatović, u noći Legijine predaje, tu saglasnost nisu imali.
Koliko je trajao razgovor Jočića i Bulatovića sa Ulemekom?
Oko tri sata. Ministar policije i šef BIA su najpre godinu dana krili taj sastanak. Kada ste ih saterali uza zid, nisu umeli da objasne zašto su se sastali, o čemu su razgovarali. Sećate se da je, nakon te noći predaje, ceo DSS govorio – kada se Legija pojavi na sudu, čućemo istinu? Prvo, odakle vi uopšte znate šta će Legija da kaže? Drugo, odakle to očekivanje da će čovek koji je pod tako teškom optužbom da govori istinu? Njemu je dozvoljeno da laže. I on je lagao.
Kako to da javnost i dalje ne zna gdje se Ulemek skrivao tih četrnaest mjeseci?
Do istine se dolazi na osnovu činjenica koje su poznate. A šta je nama poznato? Svi optuženi su tokom sudskog postupka svedočili da je, nakon ubistva Zorana Đinđića i uvođenja vanrednog stanja, među njima nastao haos. Niko od njih tako nešto nije očekivao. U tom trenutku, Dušan Spasojević šalje Legiji kurire koji ga pitaju – šta da rade. Legijin odgovor je bio – idite u šumu. Njega oni više ne zanimaju, neće za njih da zna; uoptrebio ih je i ne želi da s njima deli sudbinu. Zašto? Zato što, po mom mišljenju, tog trenutka Legija odlazi kod svog nalogodavca da ga pita isto – šta ćemo sad. Jedina vozila koja tokom vanrednog stanja nisu zaustavljana, bila su vojna vozila. Nema zaustavljanja, nema pretresa! Moja pretpostavka je da je tih četrnaest meseci, figurativno rečeno, Legija proveo igrajući šah sa Ratkom Mladićem.
Hoćete da kažete da je Legiju krila i štitila vojska?
To je moj zaključak. Sećate se da je Legija nakon predaje tvrdio da se četrnaest meseci krio u svojoj kući. Dobro, ali zašto ta kuća odmah nije pretresena? Kao ministar policije koji je prvi razgovarao sa atentatorom, zašto Jočić nije naredio da se pretrese Legijina kuća i utvrdi da li se zaista tu skrivao? U pitanju su čudni propusti. Kada je reč o vojsci, Latinka Perović lepo objašnjava da Titova partija nije bio SKJ, nego vojska. Na nju se Tito oslanjao. I Slobodan Milošević je razumeo ulogu vojske. Početkom devedesetih, Milošević je u SK ostao usamljen, u Jugoslaviji potpuno izolovan. I, čega se setio? Vojske. Razumeo je da u ovoj zemlji ne vlada SK, nego vojska. Kada ju je 9. marta 1991. izveo na ulice Beograda, bilo je jasno na čijoj je ona strani. Ali, to nije bilo dovoljno. Da bi pokazao ko zaista vlada vojskom, Miloševiću je bio potreban rat. Napravio ga je kako bi pokazao ko je u Jugoslaviji gazda.
Koštunica nasleđuje taj odnos?
Naravno. Nestankom SRJ i formiranjem državne zajednice SiCG, bilo je jasno da će Demokratska stranka uzeti resor vojske, što je bilo zakazano za 15. mart 2003. To je sprečeno 12. marta, atentatom na premijera Đinđića. Kod pitanja Haga, vojska je glavna; tu sede kandidati, tu je otpor. Njihov politički govornik je Vojislav Koštunica.
Da li će, po vašem mišljenju, po pitanju političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, Vojislav Koštunica na kraju ipak biti saslušan?
Reći ću vam vrlo precizno: Koštunica pokušava da poziv na saslušanje pretvori u političko pitanje. S obzirom na stanje u zemlji koje je vrlo rovito, s obzirom na to da mu peticiju potpisuje Tomislav Nikolić, koji će, nemojte da sumnjate, 16. aprila, kada na ulici bude imao trideset ili pedeset hiljada ljudi, pomenuti i represiju režima nad Koštunicom, pitanje je hoće li se ova vlast uplašiti i pokleknuti.
I, hoće li?
Mislim da bi tako nešto bilo fatalno. Ne želim nikoga politički da savetujem, ali mislim da će DS jako pogrešiti ako popusti; ovo je sigurna bitka koju bi dobili i kojom bi jako popravili svoj rejting. U članstvu DS-a postoji nelagoda zbog toga što su, nakon ubistva svog predsednika, Zorana Đinđića, bili tako pasivni i što su dozvolili da ih, iz slabije pozicije, Koštunica gura i traži sanitarni kordon prema onoj frakciji unutar DS-a koje su odavno morali da se reše. Činjenica je da se DS danas ponaša suviše pasivno i suviše slabo, ali pitanje je i šta Srbija u ovom trenutku može da izdrži, šta od pravde i istine može da podnese.
Analitika, 04.04.2011.
Peščanik.net, 05.04.2011.
