Negde 2001, UNESCO je počeo da se ozbiljno bavi regulacijom, zapisivanjem, priznavanjem i konačno proglašavanjem remek-dela nevidljive tradicije: to je danas uglavnom ono što lokalne i regionalne grupe delegiraju na državu, koja onda predstavlja slučajeve UNESCO-u na zvaničnom nivou. Praksa je dakle u velikoj meri suprotstavljena samoj ideji nedodirivih kulturnih dobara, koja ne zavise od državne kontrole, jer su veoma često starija od države: ono što države čine je zapravo izvesna „nacionalizacija“ (u svim smislovima). Opasnost po karakter lokalne tradicije je očigledna, posebno kada ona nije prostorski ograničena – recimo nomadske kulture. Sve postaje još mnogo komplikovanije kada tradicionalno kulturno dobro ima sve odlike subkulture. Tako, recimo grčka država ne pokazuje znake da bi želela da zaštiti rebetsku muziku, koja je decenijama izražavala, i još izražava, osećanja i ponašanje velikoga dela stanovništva sa nižeg dela društvene lestvice, ali i iz područja vrhunske umetnosti… Države su po pravilu manje naklonjene manjinama, da o onima koji nemaju ni status manjine i ne govorimo. No kao i u drugim slučajevima pokušaja regulacije kulturnih dobara, dobrih rešenja je isto toliko koliko loših, otvorenih pitanja isto toliko koliko i pametnih odgovora. Prava razlika je što regulacija kulturnih dobara uvek na nekoj krivini susreće ljudska prava, i onda je zaista pitanje kako ne napraviti nijednu grešku, a ne kako poboljšati stanje.

Svetska lista priznatih kulturnih dobara nedodirive tradicije danas ima preko sto pedeset stvari – tu su ples, muzika, kostimi, frizure, šminka, načini komuniciranja, razni tipovi performansa, konačno hrana i kuvanje. Od pre nekoliko godina, upravo je jugoistočna Evropa postala plodno područje istraživanja, opisivanja i fiksiranja nedodirivih kulturnih dobara. Za sada je daleko najuspešnija među državama tog regiona Hrvatska, koja je zaštitila mnoga lokalna jela, plesove, običaje, pevanje i drugo. Neka od tih kulturnih dobara su identična sa onima susednih naroda: Onima koji nisu bili brzi i efikasni kao hrvatska država, ostaje samo da svoj običaj prikažu pod drugim imenom – nadajmo se opravdanim i tradicionalnim. Ozbiljniji problem je što folkloristi, etnolozi i antropolozi, koji su u tome području najkompetentniji, imaju odličan pregled nad paralelama i sličnostima, jer je poređenje važan deo njihovoga posla: kome služiti i čije interese braniti se u ponekim slučajevima pojavljuje kao važno etičko pitanje. U „blizanačkim“ kulturama, koje se jezički sporazumevaju i kulturno lako prepoznaju, i često su u raznim kombinacijama pripadale istim državama (Austro-Ugarska, Otomansko carstvo, Jugoslavija), to je posebno osetljivo područje.

Sa jedne strane, mogućnost valorizacije nedodirivih kulturnih dobara je otvorena za najrazličitije manipulacije nacionalističkog, hegemonističkog, rasističkog tipa: to što smo u nečemu „posebni“ je uvek u izvesnoj meri usmereno protiv drugoga, koji – eto – toga nema. I taj drugi je po pravilu sused.

Nedodiriva kulturna dobra međutim otvaraju i sasvim nove mogućnosti otkrivanja i priznavanja tradicija koje možda ne spadaju u „tamu vekova“, niti su deo imaginarija nacionalne države, već nastaju van kontrole, izvan područja zvaničnog, i isto tako izvan nacionalnih i propisujućih priča o „nama“. To se pre svega odnosi na gradske kulture, ali i na ona kulturna dobra koja su „ispala“ iz modela nacionalnog – recimo romska kultura, imigrantske i emigrantske kulture, različite gradske subkulture, nepredviđena sretanja i kombinacije tradicionalnih kultura. Verovatno će se proizvesti još hiljade stranica (i za to poseći hiljade stabala), pre nego što programi, projekti, analize i deklaracije otvore mogućnost da nedodiriva kulturna dobra prijavljuju, opisuju i čuvaju upravo oni koji ih izvode, bez obzira na „matičnu“ državu i njene trenutne potrebe.

Drugim rečima, postavlja se pitanje kako „okupirati“ UNESCO-ve zamisli? Pružaju se, naime, potpuno nove mogućnosti kulturnog stvaralaštva u području nedodirivih kulturnih dobara. Prvo, svedoci smo vrlo agresivnog talasa preziranja, podcenjivanja i sprečavanja kulture, koji se širi sa pozicije vlasti i autoriteta, ali onda, baš kao i cunami, u plitkim delovima dobija naročito razornu snagu: kulturno nepismeni, za kulturu nezainteresovani i u kulturi neučestvujući su najoštriji napadači „lenjivih“ kulturnjaka. Većina njih, kulturnjaka, neće se odreći onoga što im opredeljuje živote: ostaje im dakle da nađu nove prostore delovanja. Biće u društvu drugih kojima je preživljavanje problem, a sirotinja i nemaština su im osnove kulturnog života. Kultura sirotinje? Nedodiriva jer se nema šta dodirnuti? U mnogim drugim kulturama ovoga sveta, pitanja neravnoteže između raspoloživih državnih sredstava i kulturnih potreba državljana rešavaju bogati pojedinci, kojima je stalo do javnog dobra. Za uzvrat, dobijaju društveni status i razne, ponekad veoma ozbiljne, zakonski regulisane poreske olakšice. U Sloveniji takvih navika i tradicije nema, što znači da će se buduća nedodiriva kultura morati organizovati po drugim merilima i u drugačijim prostorima. Upravo se među uspešnim predstavnicima sloja koji se okoristio tranzicijom mogu čuti najglasniji napadači kulture: to je eho mera tzv. “super” ministarstva (u istoj vreći kultura, nauka, obrazovanje i sport), koje se iskazalo agresivnim merama skraćivanja, rezanja, zabranjivanja sklapanja autorskih honorara, i sl. A i ko bi se među kulturnim radnicima još oslonio na državu koja zahteva vernički pristup državnim praznicima, bez plaćanja, ali za izvesno „nedodirivo dobro“ koje će najverniji i najposvećeniji dobiti ako se prihvate hvaljenja takve vlasti. Sa takvim tektonskim promenama, moraće se konačno razdvojiti sfera kulture (i sa njom „nedodirive“ nauke) i vlasti. Neće nastati praznina: nastaće dubok rov koji deli zamak sa jedne strane, i grad i polja sa druge. U zamku će igrati viteške igre, leteće mali privatni avioni, jahaće se, igrati golf i održavati svečanosti na kojima će dvorski pesnici čitati pohvale vladarima, i za to dobijati ostatke sa vladarske trpeze. U gradu i na polju će se otvoriti mnogo novih mogućnosti za dodirivu i nedodirivu kulturu, možda, povremeno ili bar delimično nezavisnu od navika i običaja u zamku. Koliko dugo zamak može izdržati a da ga uopšte ne zanima šta se kuva s one strane jarka? Koliko dugo, dok ne počnu da im smetaju smeh, podrugivanje, sreća svakodnevice, i ukratko, drugačiji život sam? Kada danas čitamo istoriju, često nam nije jasno odakle osionost feudalnih vladara i plemstva. Možda će nam upravo u vremenima koja dolaze postati jasno da je takvo preterivanje posledica – usamljenosti. A da stvari nisu ni tako daleko, pokazuju dva ključna termina koja je upotrebio novi francuski predsednik u svome prvom govoru: laičnost i republika. Laičnost je nužno distanciranje države kao ustanove javnoga dobra od crkava; republika je rimska res publica, ne demokratija, vladavina naroda, nego neka javna „stvar“ koja brine o javnom dobru. Borimo se, dakle, da to, laičnost i republika, ne postanu „nedodiriva kulturna dobra“, za koja se više ne zalaže neodgovorna država, ni kod UNESCO-a ni drugde.

Peščanik.net, 03.06.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)