Problem je u tome što je teško prodati jer se potrošnja smanjuje. A to je opet posledica razduživanja domaćinstava. Ili, što je drugi način da se to kaže, zato što se mora više štedeti. Između ostalog, i zato što je povećan rizik da će se izgubiti posao, odnosno smanjeni su izgledi da će se naći zaposlenje. Svi ostali problemi proističu iz toga.

Ovo se može videti na sledeći način. Dug države, dugovi preduzeća i dugovanja strancima su u stvari dugovi domaćinstava koja su uzimala na zajam od drugih domaćinstava (domaći dug), od stranaca (strani dug) ili od budućih generacija (javni dug). Svi ovi izvori zaduživanja su ili presušili ili su manje dostupni, što će reći da su skuplji.

Što znači da je potrebno izvoziti da bi se otplatili strani dugovi, plaćati povećane poreske obaveze (ako ne sada, onda u skoroj budućnosti) jer nije sigurno da će sledeće generacije hteti da plaćaju naše troškove, a domaći su zajmovi skupi jer je raspoloživa štednja ograničena.

Dakle, domaćinstva moraju da smanjuju potrošnju kako bi sve to finansirala. Usled čega je teško prodati, pa posledično i zaposliti.

Može, naravno, da se poveća spoljašnja tražnja. Ukoliko se nastavi oporavak u Evropskoj uniji i na drugim tržištima, izvoz bi trebalo da raste i to bi trebalo da povuče ulaganja u izvozni sektor. To je ono na šta se misli kada se kaže da je potrebna nova strategija privrednog rasta.

To je realistično sagledavanje stanja stvari. Problema su tu tri: to zahteva vreme, smanjenje realnih zarada (da bi se obezbedila konkurentnost) i preduzetnici okrenuti izvozu. Ili, drukčije rečeno, potrebno je nekoliko godina sporog ili nikakvog rasta zarada i zaposlenosti i temeljne strukturne i političke promene. I znatno otvorenija privreda.

Ovo poslednje zahteva značajno poboljšanje odnosa sa Evropskom unijom i ubrzanje integracije jer bi tamo mogla da se nađe tražnja za izvozom iz Srbije.

 
Blic, 23.06.2010.

Peščanik.net, 23.06.2010.