Napisao je dični vojvoda srbski V. Šešelj nekih sto knjiga i niko od naučnika da napiše neku raspravu o idejama iz njegovih još nesabranih dela. Svi se prihvataju lakšeg dela posla – bave se ne delom, već nedelima vojvodinim. Istini za volju, ni mi, koji smo prihvatili da radimo prljave poslove, ne stižemo sve da proučimo. Sam vojvoda, u nekom skribomanskom predahu, ponudi nam pomoć – nedavno je podsetio da je nesrećni Z. Jovanović, koji je ubio premijera Z. Đinđića, dostojan slave i hvale jednog G. Principa, koje mu potomstvo duguje. Kome danas objašnjavati da nas revolverski hici sa Miljacke, davne 1914, nisu usrećili: milioni žrtava u svetskom ratu nisu doneli nama Srbima ni državu ni neku veliku Srbiju, jer Bosna ostade gde je i bila. To nikoga više ovde i ne zanima. S vremena na vreme neko pomene novog G. Principa ili nešto slično, kako to ume V. Koštunica, političko nedonošče nekog palanačkog vožda. No, floskule i famozna opšta mesta iz vojvodinih spisa nisu nevina rabota – mitomani od toga žive i prave dnevnu politiku. Razume se, trajno promašenu, kakva je i ova V. Koštunice i njegovih političkih ortaka iz SRS.

Ne treba se brinuti zbog nedovršenog posla analize vojvodinog dela, jer kod nas ni kosovska večera još nije dovršena.

Stoga će ovo biti esejistički zapis o velikom slavisti francuskom, Mišelu Obenu. Slavisti i borcu sa Solunskog fronta, koji je naučio naš jezik i ostavio radove trajne naučne vrednosti. Hommage ovakve vrste – i od boljeg autora – zasluživao bi i A. Vajan, koji je onako sjajno preveo Stevana Sremca na francuski jezik, sa smislom za neponovljivi jezik Sremčev. Ima ih mnogo, ali M. Oben zaslužuje posebno mesto, možda zbog toga što ga se malo sećamo, čak i u vreme kada se o „kosovskoj večeri“ raspravlja i u novinama. Dvorski pesnici – poput Matije i bratije – kažu da to nije ni istorija ni mit, već najveći događaj na planeti Zemlji, o kakvom drugi narodi pojma nemaju. Političare i dvorske pripuze, naravno, ne zanima srpska istoriografija, koja je dala odlične rezultate u vezi s Kosovom i famoznom „večerom“. Oni još nisu večerali i nadmeću se besmislicama.

U jednom svom radu – veliki slavista ga je pisao na srpskom jeziku – M. Oben obrađuje kosovsku večeru, a u vezi s bitkom iz 1214. godine kada je francuski kralj Filip II odneo pobedu nad nemačko-englesko-flamanskom vojskom. To je bila pobeda nad rimsko-nemačkim imperatorom Otom IV – Francuska i kontinent spaseni su od snaga jedne zaista moćne vojne alijanse. I istoričari i hroničari onog vremena ostavili su o tome podataka – kao i naši o boju na Kosovu 1389, ali je M. Oben postupio drugačije: razlikovao je istoriju od mita i predanja, i našao je paradigmu za svoju tezu tako što je uporedio Filipa II i našeg kneza Lazara. On jasno razlikuje liturgijske likove i istorijske ličnosti, i sve temelji na proverenim činjenicama. M. Oben sa starofrancuskog, iz hronika, prevodi na francuski, pa potom na srpski jezik. Ni to nama nije dovoljno, mi još nismo večerali uz koju ozbiljnu knjigu.

Evo šta je Filip II učinio uoči bitke: „Kralj naredi da se donesu hleb i vino i da se napravi jelo – parčad hleba zalivenog vinom – i uze jedno parče i pojede ga. Zatim reče svima koji ga okružavahu – Molim sve moje verne prijatelje ovde prisutne da jedu sa mnom, u spomen na dvanaestoricu apostola koji su s našim Gospodom Isusom Hristom pili i jeli. Ako neki misli na zlo i na prevaru, neka ne pristupi ovde. Tada priđe gospodin Anžoran de Kusi i uze parče, grof Gose de Sen Pol uze drugo rekavši kralju – Gospodaru, danas će se videti ko će vas izdati. Tako kaza znajući kako zli jezici učiniše da kralj u njega sumnja.“

Sve ostalo je jasno onom ko hoće da mu bude jasno, ali mitomani ne posustaju, oni su se davno zakitili uvelim kosovskim božurima.

Kako je sada na Kosovu Srbima i Albancima njih ne zanima. Jer, ni Albanci nisu presrećni zbog sadašnjeg statusa: tamo imamo de facto četiri vlasti. Srpsku na severu, albansku sa institucijama koje ne mogu da imenuju čak ni sudiju za prekršaje, UNMIK i KFOR, jer na snazi je rezolucija SB UN 1244 i tako dalje. A tamošnjim Srbima je verovatno najteže, jer se nalaze između čekića jedne loše politike diktirane iz Beograda i nakovnja većine, koja s vremena na vreme plane vatrom šovinističkog zanosa.

Svejedno je to V. Koštunici i njegovim radikalskim ortacima, jer u mitu i legendi ima mesta za sve. Za sve i svašta.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 30.05.2008.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)