Napred u otvaranje dečijih vrtića! Samo, u njih neko treba i da ide. Negde se moraju nabaviti sva ta neophodna deca jer, koliko vidim, mnogi studenti žele, žude i rade da daju ispite što pre kako bi otišli što dalje, u slučaju…
Toliko se pričalo i pisalo o našim i savremenim jahačima i jahačicama Apokalipse, pa zamislite kada bi sve to zaista uživo i videli. Bez obzira na to koliko se govorilo o Luci Beograd, o tome kako i zašto, jer je potpuno prirodno da dođe i do konfabulacija, razvoj događaja je neprirodan i na svojevrstan način nasilan, pa su mistifikacije logične, centralni preostali resurs – bez obzira i na građevinsko zemljište – jesmo mi, građani Beograda.
Mi smo ti koji se imaju posedovati. “Na sreću građana Beograda”, “Za bolji život građana Beograda”. Mi smo ti kojima se ima vladati, koji imaju biti raspoređeni, mi smo ta statistika koja je postala matematika. Ima da znamo šta će reći Voja i šta će reći Mira, pa će se na to i oni slobodniji mediji već nekako navići, ne nekako, već svakako.
Jer je jedinjenje, ne smeša, ni amalgam, već jedinjenje SRS-a i DSS-a takav programski i egzekutivni poligon, u kojem će um i moć, pravovernost i lepota, upotpunjavanje ženskog kadra SRS-a i ćudorednih muškaraca DSS-a činiti novu elitu. Tamo gde prvi nisu dovoljno svetosavski i duhovno nastrojeni, biće ovi drugi sa svim svojim kapacitetima, kako se sve neopisivo reciklira. To je još jedno, možda poslednje udruživanje snaga, za koje smo tek posle čuli kako ih je narod glasao, kako oni predstavljaju i narod i državu i veru i kulturu, sve, a naročito teritoriju. U kojoj smo svi objedinjeni njima, svi prevaspitani od njih, svi tolerantni prema njima, svi fini, učtivi, pročitali sve romane njihovih omiljenih pisaca od Šolohova do Velmar Jankovića, svi zaneti i poneti integritetom i identitetom, svi podignuta nosa uzdižemo se sa pete na prste u istorijskom hodu između zatvorenih granica, u neprekidnom ratu mozga sa samim sobom, u okviru sopstvene teritorije kako na Kosovu tako i u Beogradu.
Ne postoji način da čovek ne pocrveni ako mu neko kaže kako ga nikako niti želi, niti voli, ne postoji način da vam to nije baš nimalo neugodno, pogotovo što je nežno rečeno. Ne postoji način da tako možete da pređete preko svega, a da hoćete da to bude vaše, da ostvarite svoje “istorijsko” i matematičko pravo, da ste tako neosetljivi, a tako uporni, da tako niste voljeni, pa da hoćete da napastvujete, tiho i legalno. Za to zaista morate da budete Slobodan Samardžić u poslednjem “Utisku nedelje”, u ulozi čoveka koji na izjavu glavne junakinje drame Olje Bećković kako ih ona, kako ga ona ne bi rad, uzvraća da to uopšte nije važno i kako bi on uprkos.
Zaista nije važno šta ljudi misle ni na Kosovu, ni u Beogradu. Bitno je to imati. I time raspolagati.
Nastaviti sa prekomponovanjem stanovništva, jer su oni drugi nešto nepoznato i bitno je da dođe promena, u skladu sa onim kakvi smo mi. Ne može se tolerisati taj nepoznati svet, ima se ukrotiti, ili neka se razmaknu, raziđu, treba im u tome pomoći. Dekadenti jedni koreografirani, kao što reče Voja, i ima svi lepo da pišu kao Mira.
Kakva žudnja sada za tim prezrenim krugom dvojke u ratu za svakolike srpske interese diljem i širom, kakvo je to sužavanje na centar? U čemu je stvar – u parama, u osveti, u dokazivanju? Pa, naravno, uvek se ratovalo protiv drugih, e ne bi li se vratilo u prestonicu. Pa makar i kao poražen. Sam neizabran. Ali zato združen i zadužen, koaliciono kapacitiran.
E, šta ćemo posle čitave antiantifašističke borbe sa poslovicom, tako citiranom, o dva loša i Milošu. Koliki je samo kumulirani istorijski čvor baš tu, u Beogradu, da bi stid i poniženje bili rezultat matematike.
Šta kažu ovi toliko nematerijalistički, i nedijalektički, toliko metafizički i duhovni? Zar im nije muka? Ili smo to samo mi profani umislili da je muka nešto što uopšte može da ih snađe?
Kakva je to ljudska konstrukcija iz inata, kako se to identitet formira na inatu, na tome što je odbijen, što nije željen, što nije poštovan, što nije voljen.
Kakav je to ponos koji odbija da se odlaskom zadovolji? Kako se to u kuću dolazi nepozvan i neprizvan. Kakvo je to lepo i građansko vaspitanje, koje inaugurira jedinica, grupa, partija, koja niti je prezala, niti preza od bilo čega i bilo koga.
Kako se tako odabrani, tako elitni, tako profesorski, tako vrhunaravni, tako slavni i slavski, duhovni ljudi mogu tako uspešno ukrstiti sa populizmom i egalitarizmom, pa i sindikalizmom, to ni bogata Argentina nije preživela. I to u starom, klasnom ključu. Kako ćemo tek mi u novom, tranzicionom i postmodernom. Sa samo ostatkom onoga što je nekoć bilo.
Sa nama kao građevinskim zemljištem. Sa nama koji ne damo, uprkos tome što će nas optužiti da smo mi te koje namiguju, da smo mi te koje smo dale povoda.
Danas, 21.05.2008.
Peščanik.net, 21.05.2008.
