Topao avgustovski dan. Tog 15. avgusta 2012. Prepuna sala skupštine opštine Prijepolje. Okupljeni predstavnici lokalne samouprave, resornog ministarstva i investitora raspoloženog da ulaže u izgradnju hidroelektrana na Limu i tako doprinese ekonomskom, a održivom razvoju inače nerazvijenog regiona. Ulaganje u hidropotencijal unapređuje iskorišćenost obnovljivih izvora energije. Održivi razvoj se zadovoljno trlja po trbuhu.
Sala skupštine opštine prepuna je i građana zainteresovanih za učešće u javnoj raspravi o studiji procene uticaja na životnu sredinu ovog projekta. Praznik participativne demokratije. Arhuska konvencija se osmehuje, koketno gurkajući član 74. Ustava Republike Srbije koji joj ponosno govori: „Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.”
Srbija je divna zemlja. Zemlja čiji je razvoj utemeljen na principima zelene ekonomije. U kojoj građani uživaju punu zaštitu ljudskih i građanskih prava. U kojoj svako malo nekoga pretuku, jer drugačije misli i zalaže se za drugačije vrednosti od onoga koji drži batinu.
Da ružne slike, koje je 15. avgusta zabeležila kamera TV Forum iz Prijepolja, nisu doprle do šire javnosti, mnogi bi i dalje verovali u idilični sklad ekonomskog razvoja, zaštite životne sredine i poštovanja ljudskih prava. Mnogi su i ranije sumnjali u opominjali da nije baš sve tako sjajno. Ne mnogi, već svi koji smo znali da se javna rasprava povodom izgradnje brana Brodarevo 1 i 2 na Limu ne sprovodi baš u skladu sa Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu. Svi mi smo odgovorni za brutalno premlaćivanje građana A. K. i E. K. u zgradi skupštine opštine Prijepolje. Ne poznajem A. K. i E. K. i neka mi oproste što ih ovde pominjem. Ne znam šta su to uradili da zasluže da ih neko brutalno pretuče. Znam da ne postoji opravdanje za taj zločin. Znam da, dokle god budemo tolerisali nasilnike koji slobodu javne reči i javnog mišljenja prekidaju pesnicama, nećemo imati ni javnu reč ni pravo na mišljenje. Strahujem da će sledeći put baš takva javna rasprava biti organizovana u nekoj drugoj sali skupšitne opštine i da će neki drugi ljudi opet dobiti po nosu, jer ne misle isto kao oni koji drže batinu.
Nego da krenemo redom. Jer predmet ovog teksta je javna rasprava o izgradnji brana na Limu. Negde još 2010. javnost je obaveštena da je kompanija Renewable Energy Ventures, REV, podnela zahtev za izradu studije o proceni uticaja projekta izgradnje hidocentrala u Brodarevu. Ništa neobično. Obično se tako i čini kada hoćete nešto da gradite, pa još i postoji mogućnost da vaš projekat utiče na životnu sredinu.
Jer svaki objekat ili postrojenje koje se izgradi na goloj ledini, ili vodi, čini neki uticaj na svoje okruženje i na ljude koji to okruženje naseljavaju. Javna rasprava i ta procena uticaja služe baš tome da javnost sve sazna o tom uticaju, da kaže svoje mišljenje, a da onda stručnjaci poreduzmu sve mere da taj uticaj bude što manji, a šteta minimalna. Odnosno da na osnovu sakupljenih informacija, donesu što ispravniju odluku. Ali da se prvo javnost pita o tome.
Neobično je to što je javna rasprava održana u zgradi Vlade Srbije, u Nemanjinoj 11, u Beogradu. Nekih 200 i koji kilometar od mesta gde će se brane graditi i gde će proizvoditi dejstvo na životnu sredinu. Razlog su bili loši vremenski uslovi u Prijepolju i okolini.
Nekoliko prilično upornih i valjda dokonih građana stiglo je i do Nemanjine 11. Ali avaj. Znate, ne može se u zgradu Vlade a da se prethodno lepo ne najavite, kažete ko ste, šta ste i kojim dobrom. Ne može svako u zgradu, gde inače sede državni službenici koje su građani izabrali da sprovode zakone i upravljaju državom, a na opštu polzu, zanemarivši partikularne interese. Da zlo bude veće, ta sala u Nemanjinoj 11 može da primi taman 30 sedećih osoba. A slučaj je hteo da ukupost zainteresovanih pojedinaca te javnih i privatnih entiteta bude veća od 30. Sve i da ste hteli, ma sve i da ste se uredno prijavili, nemate gde da sednete. Međutim, investitor REV, u čiju pravnu ispravnost, poreklo kapitala i ispravnost namera ovde ne ulazim, a u čiju dobrohotnost sam prilično sklon da posumnjam, na vreme je dostavio spisak predstavnika zainteresovane javnosti.
I nekako nam se omače baš to građansko učešće u javnoj raspravi o obimu i sadržaju studije o proceni uticaja na životnu sredinu, a povodom izgradnje hidroelektrana Brodarevo 1 i Brodarevo 2. Da, u toj Nemanjinoj 11. Nisu brodi svud gde dođeš vodi.
No, da ne ulazim u detalje koji upućuju na niz proceduralnih propusta u ovom postupku. Uglavnom, posle niza pravnih intervencija aktivista iz Prijepolja i okoline, nadležno ministarstvo je proceduru vratilo na početak i donelo novu odluku o obimu i sadržaju studije. Na tu odluku je opet podneta žalba.
No bi studija. Pored svega, bi studija. I bi opet pokušaj javne rasprave, sada o sadržaju te studije. Da, iste one o čijem obimu i sadržaju građani nisu mogli da javno raspravljaju, jer je ženik zakupio malu salu a bi puno svatova. Tog toplog avgustovskog dana, 15. avgusta ove godine, u Prijepolju. Topao avgustovski dan. Odnekud vazduh jamačno blaži i opojni miris pečene paprike. Organizator opet obezbedio adekvatan prostor za održavanje rasprave. Investitor se, tako kažu nezvanično, pobrinuo da obezbedi i obezbeđenje. Da, ne bilo primenjeno, neko ne bi bio povređen. I gle, opet se okupilo mnoštvo zainteresovanih, a održivom razvoju nesklonih građana. Građana koji su tražili da baš toga dana upražnjavaju svoje zakonima i Ustavom zagrantovano pravo na učešće u javnoj rapsravi koja se tiče njih, njihove opštine i njihove budućnosti. Da zlo bude veće, građana opet više nego sedalnih mesta. I neko, neblagorodan i pakosti sklon, tako je razljutio obezbeđenje koje je obezbeđivalo da nije moglo da podnese pakost te je moralo da premlati A. K i N. S. te da im nanese teške telesne povrede. Jadan ishod javne rasprave. Još jadniji je svaki pokušaj opravdanja zločinjenja. Ne, ne, nisu, šta god da su, nisu mogli da zasluže da budu pretučeni. Ne u zemlji koja ima zakone i mehanizme da se baš takvi slučajevi ne dešavaju. Ne u zemlji koja je potpisnica međunardonih konvencija o zaštiti ljudskih prava. Ne u zemlji koja je potpisnica Arhuske konvencije. Ne, zaboga, u ovoj divnoj zemlji!
A javna rasprava?
A održivi razvoj?
A građanska prava?
Javna rasprava, kao garant da će građani moći da daju mišljenje i iznesu primedbe o projektu koji utiče ili može uticati na njihovo životno okruženje, nije održana. I niti jednom, u slučaju izgradnje brana na Limu, nije do kraja poštovana procedura koju je propisao Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu.
Mediji sa nacionalnom frekvencijom ili nisu preneli vest o događajima u Prijepolju ili su obavestili javnost da se dogodila tuča. Tuča je kada se tuku, a kada jedni biju a drugi dobijaju batine – onda se to drugačije zove.
Nemam nameru da ulazim u raspravu o održivosti projekta izgradnje brana na Limu, niti da tumačim namere i dobrohotnost investitora. Zemlja u kojoj se energetska politika kreira tako što se javnosti predstavljaju gotova rešenja, rešenja u čijem koncipiranju ne učestvuju ni ekspertska niti ne-ekspertska javnost, ne može da se nada da će ostvariti ideale održivog razvoja. Ovde želim da podsetim, pre svih nadležne organe i institucije, da projekti koji su značajni za ekonomski napredak zemlje ne mogu da se realizuju tako što će elementarna ljudska prava biti kršena i bezočno ignorisana.
I na kraju, da li će se javnost i mediji i dalje graditi nevešti i neinformisani, dok neki drugi ljudi budu dobijali batine zbog nekih drugih brana?
Neka bije, neka bije, nama kao ništa nije…
Peščanik.net, 25.08.2012.
