Republika Srbija je divna zemlja. Nikada u novijoj srpskoj istoriji građani nisu toliko nepokolebljivo stajali uz svoj državni vrh, toliko neupitno podržavali hrabrost državnika koji donose ključne odluke. Valjda zbog toga nije potrebno građanima pružati informacije koje se tiču njihovog zdravlja i kvaliteta životne sredine. Bilo bi to slično situaciji u kojoj ljubomorni ljubavnici proveravaju jedno drugome sms poruke u mobilnom telefonu. Zar mi ne veruješ, draga, zar moram da ti podnosim izveštaje? Nije li moja reč dovoljna?
Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2011. usvojen je sa više od nepristojnih 6 meseci zakašnjenja u odnosu na datum kada je Agencija za zaštitu životne sredine bila obavezna da izveštaj preda Vladi. To je ista ona Agencija koju su mudri donosioci odluka nameravali da ukinu u septembru prošle godine. Agencija je, blagodareći intervenciji EU, izvukla živu glavu, ali mrski Fond za zaštitu životne sredine pao je kao žrtva pravednog gneva narodne vlasti.
Da je zloupotreba javnih sredstava bila jedna od redovnih aktivnosti tog Fonda jasno je svakome ko se bar malo zainteresovao za njegovo funkcionisanje. Ipak, iz tog nesrećnog Fonda finansiralo se i sprovođenje monitoringa kvaliteta vazduha, radijacije i drugih aktivnosti koje su služile prikupljanju informacija o stanju životne sredine u Republici Srbiji. Taj Fond je bio i osnovni instrument za finansiranje politike životne sredine, ali da ne preterujemo. Eto, živimo bez tog instrumenta nekoliko meseci pa šta nam fali?
Baš danas (15. april 2013) objavljeno je da Agencija za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Republike Srbije ne obavlja monitoring radijacije zbog nedostatka finansijskih sredstava. Pre tri meseca (23. januar 2013) u listu Politika objavljen je članak o katastrofalnom stanju mernih stanica za monitoring kvaliteta vazduha u Srbiji. U pet lokalnih samouprava u Srbiji (Valjevo, Užice, Novi Sad, Veliko Gradište i Novi Beograd) tada je obustavljeno uzimanje uzoraka iz mernih stanica, jer podaci više nisu bili pouzdani. Oprema u svih 40 mernih stanica u Republici Srbiji je u takvom stanju da je pouzdanost podataka dovedena u pitanje. Objašnjenje za ovo stanje je nedostatak novca, jer više ne postoji Fond za zaštitu životne sredine.
Da li ove informacije treba da nas zabrinu? Da li uopšte imamo pravo da postavljamo pitanja zašto je sistem za prikupljanje podataka o stanju životne sredine u jadnom stanju? Pored svih bočnih udara koje hrabri donosioci odluka svakodnevno trpe? Usred trajanja mukotrpnih pregovora između Beograda i Prištine? Da li, drznici, smemo da se pitamo šta dišemo i jedemo, dok narodni tribuni sprečavaju još jedan besprizorni pokušaj cepanja državne teritorije? Jer, ko će braniti Forum, ako nestane tih dobrih ljudi? Smemo li još na teret da im stavljamo brigu o nebitnim stvarima kao što su bezbednost hrane i kvalitet vazduha?
Prestanemo li da se čudimo neverovatnoj sklonosti nosilaca javnih funkcija da zanemaruju svoje elementarne obaveze, približićemo se idealnom društvu gde zakoni nisu ni potrebni. Ali samo zato što ne postoji niko ko nepoštovanju zakona može da se suprotstavi. Objašnjenje kako ne postoje finansijska sredstva za održavanje sistema za praćenje stanja životne sredine je neprihvatljivo. Gde su novci iz pokojnog Fonda za zaštitu životne sredine? U ministarstvu finansija? Pa je li to ministarstvo u nedohvatnom carstvu na oblaku? Gde je izveštaj o sredstvima koja su potrošena u 2012. godini?
Nije nedostatak novca razlog za nepostojanje politike životne sredine. Nije to ni nedostatak stručnosti. U državnoj upravi radi veliki broj ljudi koji savesno i odgovorno obavljaju svoj posao. Razlog je način na koji se kreira politika i način na koji se donose odluke. Razlog je potpuno odsustvo odgovornosti za postupke koji proizvode nemerljivu štetu. Jer kako drugačije objasniti prestanak funkcionisanja sistema koji služe zaštiti zdravlja i života građana. Postoji li još neko u ovoj nesrećnoj zemlji ko veruje izjavama da je hrana koju jedemo zdrava? Na osnovu čega se gradi poverenje između građana i donosilaca odluka? Samo na osnovu odgovornosti koju su potonji spremni da preuzmu i tačnosti informacija koju su spremni da podele sa građanima.
Strašnije od bahatih postupaka oglušivanja o zahteve za dostavljanje informacija od javnog značaja je spremnost na odluku da se informacije više uopšte ne prikupljaju. Znam da stanje životne sredine nije tema zbog koje će se tresti novinski stupci. Osim ako neko nekoga zbog toga ne uhapsi.
Ali zapitajte se, ponekad, šta dišete i zbog koga.
Peščanik.net, 17.04.2013.
