Tragom vesti o prijemu ministarke kod patrijarha

 
Oni među nama čije su duše ispunjene žudnjom za zemnim zadovoljstvima i čije oči nisu uprte ka nebesnim visinama, verovatno su propustili vest o prijemu Ministarke energetike, razvoja i zaštite životne sredine, prof. dr Zorane Mihajlović, kod Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog gospodina Irineja. Ovaj se prijem dogodio na dan sv. Nektarija Eginskog, 22. novembra tekuće godine, ili 9. novembra po starom kalendaru.

Vest ima veseo i svečan ton. Razgovarali su Njegova svetost i Njeno ministarstvo „o mogućnostima iskorišćenja hidropotencijala na zemljištu koje pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi“. Pa se dogovoriše da sagledaju sve lokacije na kojima se mogu iskoristiti vodni potencijali te izgraditi mini hidroelektrane. Pitam se zašto se pre pristupanja ovim radovima nije porazgovaralo i sa svetovnim licima u čijem vlasništvu je deo tog zemljišta. I ako je ovo početak široke javne rasprave o načinima iskorišćavanja hidropotencijala u Srbiji, da li da posetu očekuju i predstavnici Islamske zajednice? I zašto ih nisu konsultovali kada su izdavali dozvole za hidroenergetske objekte u Brodarevu, u kojem živi značajan broj vernika islamske veroispovesti. Ili pripadnost određenoj konfesiji ipak nema veze sa hidropotencijalom, pa poziv mogu da očekuju i predstavnici zainteresovane javnosti.

Njegova je svetost, kaže dalje vest, želeo da se informiše o zaštiti crkvenih objekata koji će se naći u zoni izgradnje hidroenergetskih objekata. I treba da se informiše i ima pravo na to. I pratrijarh i vodeničar i ribar i pčelar. Svi imaju pravo da se informišu, ali Njeno Ministarstvo neće sve nas posetiti niti nas informisati. Ili je odabrala da počne od Njegove svetosti, pa da onda tera dalje. Ministarka i njeni saradnici su „uverili Njegovu svetost da se u svim projektima posebna pažnja posvećuje zaštiti životne sredine, a naročito zaštiti i obezbeđenju sakralnih objekata“. Nije mi jasno da li se posebna pažnja zaštiti životne sredine i obezbeđenju sakralnih objekata posvećuje u svim projektima ili samo u slučajevima kada se radi o zemljištu koje je u vlasništvu SPC. Možda groblje u selu Gračanica kod Brodareva nije sakralni objekat, pa mogu da ga pomeraju kako hoće, iako Zakon o grobljima tvrdi da je to zabranjeno.

Vest dalje kaže da je ministarka istakla mogućnost da se budući objekti ne koriste samo za izvor energije za manastire, već i da budu priključeni na elektro-energetsku mrežu Srbije. Da li će proizvodnja energije biti novi izvor prihoda ove verske organizacije? I da li će na ovim sakralnim hidroelektranama moći da rade i svetovnjaci, ili će to biti radna mesta rezervisana samo za kler?

Na sastanku je bilo reči i o zajedničkom uređenju kompleksa Dvorske bašte u Sremskim Karlovcima, koji je uglavnom pokriven šumom i nedavno vraćen u posed SPC. Pa šta sada hoću? Ništa, samo da primetim da proces restitucije, u nekim svojim segmentima i kada su u pitanju neki akteri, odlično napreduje. „Na zahtev Srpske pravoslavne crkve, ministarka je odredila predstavnika ministarstva u operativnom timu za pripremu proslave 700 godina Milanskog edikta“. E, ovde se umalo ne prekrstih. Milanski edikt je izdat 313. godine nove ere, dakle 1.699 godine pre nastanka ovog teksta i pre nego što je ova obavest postavljena na sajt Ministarstva. Šta ima predstavnik Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine da radi u operativnom timu za pripremu proslave 700 godina Milanskog edikta, to valjda znaju samo oni koji su ovaj zahtev izneli i oni koji su ga sa zadovoljstvom prihvatili.

Zašto je, između mnogih prijema koje je Njegova svetost upriličila za visoke državne funkcionere ovih dana, baš ovaj susret toliko zanimljiv? Za početak, zanimljiva je tema o kojoj su razgovarali Njegova svetost i Njeno ministarstvo. Ne sporim da se kakvo svešteno lice može interesovati za hidroenergetski potencijal Republike Srbije. Ono što podstiče na razmišljanje je ton vesti koju je prenelo Ministarstvo, a koji ostavlja utisak da se sastalo dvoje bitnih aktera, i donosilaca odluka, po jednom važnom praktično-političkom pitanju. Budući da je očigledno da takvih konsultacija nema sa drugim akterima civilnog društva, niti se može očekivati da će Adventisti sedmog dana uskoro imati priliku da iznesu svoje mišljenje o hidroenergetskom potencijalu zemlje u kojoj žive – nameće se pitanje šta to Srpsku pravoslavnu crkvu izdvaja u odnosu na ostalu javnost?

Da se razumemo, Zakon o crkvama i verskim zajednicama ne brani sveštenim licima da imaju političko mišljenje. Niti mislim da neko ima pravo da im brani da politički misle. Ali kada jedna ministarka izdvaja jednu versku organizaciju, onda se pitanje uloge SPC u energetskoj politici Srbije nekako samo nameće. Većina naših političara sve češće utehu i savet traže u krilu Majke crkve. Gotovo neprimetno, konsultacije sa patrijarhom postale su neizostavni deo zakonodavnog procesa. Neobično je da u današnjoj Srbiji crkveni kler učestvuje u donošenju odluka, mada se na dvoru kralja Milutina tome sigurno niko ne bi čudio. Ako zatreba mišljenje o pristupanju Evropskoj uniji, eto patrijarha ili kakvog istaknutog crkvenog velikodostojnika. Ako se ima spremati u Brisel da se stisne mrska ruka zvanične Prištine, tu je opet patrijarh da skine mrenu dvouma sa duše hrabrog pregovarača.

A sada se Njegova svetost zainteresovala i za energetsku politiku. Ali i nas građane, bar neke od nas, zanimaju politika životne sredine i energetska politika. Pa nas opet niko ništa o tome ne pita. Ne bih ovu vest ni primetio da slučajno nisam otišao na sajt ovog ministarstva, da vidim kako teče izrada nove energetske strategije, ili šta ovo ministarstvo misli o prebijanju aktivista civilnog društva u Prijepolju. Ne bih lenj te pogledah šta o sastanku ima da kaže zvanični portal SPC. Ništa posebno: Njegova Svetost primila Njeno Ministarstvo 22. novembra.

Problem sa ovim sastankom nije u tome što se oni sastaju, nego u tome što praksa konsultacija sa javnošću u pitanjima životne sredine i energetike gotovo da ne postoji. Zašto je onda SPC stavljena u povlašćeni položaj? Možda zato što se aktivno uključila u borbu protiv klimatskih promena molebanom za kišu onomad u Valjevu. Ne bi me iznenadilo da uskoro usledi i moleban za smanjenje emisije ugljen dioksida ili za uspešno usklađivanje sa Direktivom o velikim ložištima. Jer to će mnogo da košta ovu zemlju, odnosno njene građane. Kao što ih košta i svaki izgubljeni dan u procesu usaglašavanja sa evropskim standardima u zaštiti životne sredine.

 
Peščanik.net, 03.12.2012.