Nema našeg pesnika koji nije govorio o „metafizičkoj dimenziji“ kosovskog problema, ali rešenja i odgovora nema pa nema.

U zapisu ovom se ne bojimo da priznamo i svoj neuspeh, iako smo se svojski trudili godinama da to shvatimo. Istorijom ne valja gnjaviti jer sve je poznato – zaigrali su se naši nesložni feudalci i velika sila ih pokorila – i Kosovo ravno stoji kao „vertikala“. Ne pomaže ni mitologija jer sabrana smo dela Mirče Eliadea pročitali i – ništa. Jednako se Kosovo pomera in illo tempore u mit i legendu, i jednako izmiče smisao tog metafizičkog kompleksa. Te Jerusalim je – a ovaj grad se pominje četrnaest vekova pre naše ere – te ga je Vespazijan godine 70-e konačno razorio, pa su ga proglasili nebeskim Jerusalimom i tako u nedogled. A Jevreji su vekovima potom živeli bez Jerusalima i cvetala je misao i kultura i cveta do dana današnjega.

Sve je to znano i dozlaboga dosadno u svom ponavljanju vekovima, odnosno večnom ponavljanju istog – i nema nade da će metafizika Kosova proći.

Naši se političari bave ovim pitanjem – dosledno metafizički – i ništa se ne pomera. Sve počinje da liči na famozni Higsov bozon odnosno na nekakvu božju česticu. Bio je to ne kosovski boj 1389, već prvobitni prasak s kojim je sve započelo. Kako sada simulirati negde tamo u švajcarskim Alpima duboko pod zemljom tu brzinu sudara – niko to pouzdano ne može reći. Barem laicima to ne polazi za rukom. Slavni srpski pesnik i prvi Guslar Generalštaba JNA je govorio da je to to – na Planeti Zemlji nije bilo veće katastrofe i kataklizme – koješta, neka mu veruje ko hoće a mi ga ostavljamo. Njemu samom naravno. Da govorimo o realnom Kosovu u prostoru i vremenu nikakvog smisla nema – to nikog živog ne zanima. Bilo kako bilo, to je zaista postala neka božja čestica, onaj zagonetni bozon kojim je započeo veliki prasak. Najveći problem s kojim smo se mi suočili u svom traganju za metafizikom Kosova nam predstavljaju naši političari i bogoslovi veoma učeni. Oni imaju uvek odgovor, ali taj odgovor niko živ ne razume. Ono o nebeskoj Srbiji i Kosovu na nebu, to nekako i shvatamo, i mitologija ima svoj logos – mythos i logos je i analizirao onaj rumunski i svetski naučnik kojeg smo pomenuli. No, muka je s našim političarima. I oni barataju Kosovom kao s božjom česticom i sve su zagonetniji iz dana u dan. Da će Kosovo biti nezavisno i član OUN, to se može samo preko mrtvog Vuka J. Tako sam kaže. I mora mu se verovati, jer svi smo smrtni. Koješta. Od Vuka i beseda. Pročitali smo jednu noviju izjavu Borisa Nejakog Tadića, i na srpskom i na hrvatskom i negde i na još nekom jeziku – jednako metafizička aporija. Zaklinjao se da do sudnjega dana neće priznati Kosovo i – šta je ovo sada nikako da shvatimo. Najbolje je navesti tu metafizičku izjavu: „Srbija je u izvesnom smislu prihvatila realnost da je Kosovo samostalno i da čak ni tokom pregovora nije imala nameru da Kosovo učini nesamostalnim, već je želela da se definiše pravni okvir te samostalnosti“. Ona proročica na Delfima se izražavala mnogo jasnije, kao i druge sibile glasovite – zaista je ovde reč o famoznoj božjoj čestici, nekoj našoj srpskoj. Trudili smo se na svaki način da ovo razumemo i ništa – ono o Higsovom bozonu i nekako, ali ovo sa Kosovom nam nikako ne ide. Sve je zaista metafizika i nepojamno. Svi se tako ponašaju, pa i Dama čuvar državnog pečata S. Malović: „Srpsko zakonodavstvo ne predviđa kaznu za nepoštovanje odluka Ustavnog suda“. To mu je ovo oko Vojvodine, no to nas ovde barem neće zanimati – može Ustavni sud da odluči koješta, ali to nikog ne obavezuje, a može i Vojvodina da zahteva neke prinadležnosti no i to nikog – a najmanje Ustavni sud – ne obavezuje. Ovde ništa nikog ne obavezuje. Nije samo Kosovo metafizičko pitanje, već i mnogo šta drugo je to – kraja nema toj metafizici. Da na Kosovu žive ljudi, i Albanci i Srbi – te drugi – to nikog ne zanima – niti obavezuje. Ne obavezuje mnogo ni Srbe ni Albance – u najnovijim traktatima albanskih naučnika nije Albancima dovoljno što su potomci Ilira, sada se nude kao potomci Pelazga koje Homer pominje, ali o kojima niko ništa ne zna. I tako dalje, do sledeće sibilske misli. Ovde svako ima svoju božju česticu i sa njom nas direktno golica po mozgu. I kada se stavi neka ograda – kao u Tadićevoj izjavi ono „u izvesnom smislu“, svega ima pa ima, ali smisla zaista nema. Ili oni smisao vide kao božju česticu koja je prouzrokovala veliki prasak. Šta je tu nužni pravni okvir za nepojamni smisao – to tek niko ne razume.

Nije strašno izgubiti izbore, ali ne valja gubiti smisao za realno stanje i realno rasuđivanje.

Ovima ipak više odgovara metafizika nego realnost – pa neka im bude i neka im ostane tako.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 16.07.2012.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)