I dobrim, pa i najvećim piscima se događa da nešto previde – i stari su s pravom govorili da i sam Homer ponekad zadrema.

S tugom smo primili vest da je poznati pravoslavni publicista R. Bigović preminuo, uistinu prerano za trud koji ga je čekao. Poznavali smo, i to dugo godina, pokojnika i bili smo u ličnim i dobrim odnosima. O pokojnicima se sve najbolje govori – i pisac ovih zapisa to čini – no, ozbiljno držimo da se najbolje o njima govori ako se puna istina kaže o delu koje su ostavili za sobom. Pažljivo čitamo tekstove S. Basare i sigurno nismo jedini koje pleni njegov duh pribranosti i istovremeno kritičkog prosuđivanja o ljudima i svemu oko nas. Stoga smo u nedoumici zastali pred njegovim rečima o pokojnom đakonu Bigoviću i njegovim delima o Crkvi i stvarnosti u kojoj smo živeli i još uvek živimo. Posebno o ideološkim obrascima koji su nas doveli ovde gde smo i kako smo. Vrline pokojnog đakona kao čoveka Basara je dobro video, ali je neke činjenice prevideo, a one su bitne za ovo gde smo i kako smo. Nećemo ovde navoditi naše knjige i studije – drugi su to bolje radili – niti je ovo polemika sa Basarom, jer za to i nema ozbiljnih razloga i povoda čak, jer svako ima pravo da govori kako govori.

Ovde je reč o nečem mnogo važnijem, posebno o tome gde se nalazimo i od kada se tu nalazimo u ovoj još uvek zbunjenoj Srbiji.

Pokojni đakon Bigović je bio aktivan kako publicista još od ranih osamdesetih godina – pisao je i na brojnim tribinama smo se sretali i sporili. To sa ekumenizmom ne ide dobro kod nas u SPC ni danas, a nikada i nije dobro išlo. Kod nas se ekumenizam shvata kao “obična crkvena diplomatija” – i to su reči pokojnog đakona – i označava se kao nešto naše, odnosno neki “ikumenizam”. Ni u to ovde ulaziti nećemo sećajući se sa tugom čoveka koji nas je rano napustio – o tome postoje knjige i naše i drugih pisaca. Godine 1989. pokojni đakon je objavio svoju doktorsku i to bogoslovsku disertaciju “Od svečoveka do bogočoveka – hrišćanska filozofija Nikolaja Velimirovića”. Disertacija je rađena pod brižnim mentorskim rukovodstvom mitropolita Amfilohija. Tu se Nikolaj prikazuje u svetlu hvalospeva i njegovo delo je “najdublja knjiga srpstva”, a on je kvintensenca srpskoga uma i sve je to izvedeno iz ljubavi prema kontroverznom Nikolaju, jer sud Crkve i ta ljubav su “mnogo bitniji od svih naučnih sudova”. Važna je ne nauka, nego sud Naroda Božjega, jer – to se naglašava – “objektivno naučno vrednovanje je nebitno”. Tako se izvodi bogoslovski “um kod Srba” i tako dalje u ovoj disertaciji, koja bi kao takva morala biti naučno utemeljena. Da li je reč Božja “neprevodiva na jezik pojmova” o tome nećemo – jer onda teologije ne bi bilo. O delu Nikolajevom napisano je mnogo knjiga, i malo je onih koji su ga ovako videli.

O Nikolaju i D. Ljotiću sve znamo, i kako je Nikolaj ispratio Ljotića i šta je rekao nad grobom ovog kvislinga 1945. – nećemo ni o tome.

Kada je Nikolaj Velimirović godine 2003. kanonizovan, nisu ni tada svi bili saglasni sa tim. Iz studija državnog TV servisa kanonizaciju je prenosio i tumačio pokojni đakon Bigović. To je bilo vreme masovnih mitinga i kakvu je ulogu igrao sv. Nikolaj u tom periodu svi dobro znamo i znamo kako smo prošli s tom ideologijom koja je davala daha Miloševićevoj ratnoj politici. Držimo ozbiljno da pisac kakav je S. Basara nije ovo dobro video i da je mnogo toga prevideo – samo je to i cilj ovog zapisa. Za đakonom kao čovekom žalimo, ali se o delu njegovom mora govoriti ne iz ljubavi, već po činjenicama, a ljubav se podrazumeva, jer ljudi smo – ako jesmo – i svi ćemo tamo u onu zemlju iz koje se – to Hamlet ponavlja – niko vratio nije. Delimo žalost za preminulim, ali pisci ne bi smeli da previđaju sve ono zbog čega smo prošli kako smo prošli. Uzaludno bi bilo navoditi šta su sve savremenici ostavili o Nikolaju, ali ideološki opsenari su brojni njegovi sledbenici. Od dobrog pisca kakvog ga znamo – i visprenog publiciste – očekivalo se više, no tu smo gde smo i kako smo. Onaj osobenjak Hadži-Todor Dimitrijević, koga se mnogi još sećaju, govorio je za Nikolaja da je opsenar, ali ni to nije ovde bitno – ideoloških opsenara još uvek ima i jednako nas zavode za Goleš planinu. Ne verujemo da se S. Basara s nama složiti neće, ali ni to više važno nije.

Zapis je ovaj – kao i mnogi naši zapisi – uzaludan, no nešto se mora reći.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 06.06.2012.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)