američka zastava
Foto: Peščanik

Drugi pokušaj impičmenta Donalda Tampa nije uspeo. Prvi (2019) je u krajnjoj liniji bio usmeren na opoziv, to jest na prestanak njegove predsedničke funkcije pre isteka mandata, drugi (2021) na to da se spreči da ponovo preuzme bilo koju javnu funkciju, naročito predsedničku, u narednom izbornom ciklusu.

Poreklo impičmenta kao političko-pravne mere leži u starom engleskom pravu. Nastao je kao posledica stalnog nadgornjavanja između parlamenta i monarha. Godine 1701. parlament je usvojio zakon kojim zabranjuje monarhu da opoziva i razrešava sudije, „dogod se oni dobro vladaju“ (Quamdiu se bene gesserint). Do tada monarh je određivao trajanje sudijske dužnosti, zadržavajući pravo da razreši sudiju kad mu se prohte. Impičment je i pre ovog zakona obuhvatao razne javne funkcionere, a to ovlašćenje je postepeno prenošeno sa monarha na parlament, sve dok se početkom 18. veka nije učvrstila nadležnost parlamenta. A nadležnost engleskog parlamenta da opozove i kazni pojedine ličnosti zabeležena je nekoliko vekova ranije (1376) kada je Donji dom (House of Commons) optužio nekoliko javnih službenika i prepustio ih suđenju Gornjeg doma (House of Lords).

Da li je tu neko nekog gađao breskvama – pita se Vocabularist (peach = breskva). Uprkos sličnosti i narodnom verovanju da impičment ima nešto sa breskvama (videće se malo kasnije da ipak nije bez nečeg), postoji saglasnost da u korenu ove reči leži francuski glagol empêcher, sa značenjem sprečiti, ometati, izbegavati nekog i da je u englesku pravnu tradiciju došao otuda. Vremenski dublja traganja dovela su do latinskog impedio, sprečavanje, ometanje, kočenje – jednostavno, postavljanje klopke to jest stupice. U slengu, po Vocabularist, peaching je značilo denunciranje, doušništvo, tj. otkucavanje. Za sleng se, u ovom slučaju, nije mogao pronaći latinski osnov.

Odredbe o impičmentu sadržane su u članovima I, II i III Ustava SAD: čl. I, odeljak 4, odredba 5. uređuje nadležnost Predstavničkog doma Kongresa da odluči o pokretanju opoziva (impičmenta); čl. I, odeljak 3, odredba 6. stavlja u isključivu nadležnost Senata suđenje o pokrenutom impičmentu; čl. I, odeljak 3, odredba 7. predviđa da je jedina sankcija za lice protiv kojeg je pokrenut postupak opoziva i koje bude osuđeno – razrešenje i prestanak dužnosti – samo potencijalno to može biti i zabrana ponovne javne funkcije; tu je i odredba da impičment ne sprečava pozivanje na krivičnu odgovornost; čl. II, odeljak 2, odredba 1. predviđa da predsednik ima pravo pomilovanja, ali da se ono ne odnosi na slučajeve koji podležu impičmentu; čl. II, odeljak 4. određuje koje vrste povreda i prekršaja predstavljaju razloge impičmenta, kao i koji funkcioneri mogu biti opozvani u ovom postupku; čl. III, iako ne koristi izričito reč „impičment“, odnosi se na sudije i njihovo pravo da vrše svoje dužnosti dogod se dobro ponašaju.

Procedura impičmenta dodatno je regulisana internim aktima Predstavničkog doma i Senata. Svaki saziv Predstavničkog doma (aktuelni je 117) donosi svoja pravila, uključujući i postupak impičmenta. Aktuelni sadrži samo promene u odnosu na ranije. Nema promena koje se tiču impičmenta.

Postupak opoziva uglavnom otpočinje neki od komiteta Predstavničkog doma, kad su u pitanju predsednici, gotovo redovno Pravosudni komitet, a tako je bilo u oba impičmenta protiv Donalda Trampa. Izuzetno, postupak može pokrenuti i organizacija koja je van Kongresa, što se dogodilo u slučaju impičmenta jednog sudije. Komitet koji smatra da ima osnova za impičment prethodno vrši istraživanja i, ako smatra da ima osnova, priprema i predlaže akt o impičmentu. U njemu može biti navedeno više razloga (na primer u slučaju predsednika Endrjua Džonsona / Andrew Johnson, akt je sadržavao 8 članova optužbe). U drugom impičmentu protiv Trampa, ovaj akt sadržavao je samo jedan član optužbe – podstrekavanje na pobunu. O usvajanju akta odlučuje Predstavnički dom u plenarnom zasedanju. Akt je usvojen ako je za njega glasala obična većina članova ovog doma. U drugom impičmentu protiv Trampa, za usvajanje akta glasala su 232 člana, protiv 197, dok 4 člana nisu glasala. Demokratskoj većini u Predstavničkom domu pridružilo se 10 republikanaca. Usvajanjem ovog akta, smatra se da je predsednik impeached, što su neki domaći komentatori pogrešno objašnjavali kao da je opozvan. Impeached znači samo toliko da je optužni akt prema predsedniku postao punovažan, budući da konačnu odluku donosi tek Senat, posle suđenja. Za odluku Senata o osudi neophodna je dvotrećinska većina glasova.

Samo tri predsednika su bila impeached, dakle došla do faze suđenja pred Senatom. To su Endrju Džonson, Bil Klinton / Bill Clinton i Donald Tramp / Donald Trump, ovaj poslednji dva puta. Senat nije osudio nijednog predsednika. Najbliži osudi je bio Endrju Džonson – izbegao ju je za samo jedan glas.

Za ostale predsednike, uključujući i Ričarda Niksona / Richard Nixon, postupak nije stigao ni do odluke o prihvatanju impičmenta. Nikson je podneo ostavku pre nego što je Predstavnički dom usvojio akt o ovome.

Osnovni razlozi za impičment su određeni u Ustavu SAD. To su izdaja, korupcija i druga teška dela i prekršaji. Značenje neodređene formule „druga teška dela i prekršaji“ nije preciziran u sudskoj praksi za potrebe impičmenta, niti se može definisati sudskim precedentima, zato što je ovo u suštini jedan politički, a ne (samo) pravni proces. Upravo zato što je takav, na njegovo tumačenje presudno utiče istorija impičmenta pred Kongresom, a ne formulisana sudska praksa. Ipak, formirana je tipologija „drugih teških dela i prekršaja“. To su prekoračenje i zloupotreba položaja; ponašanje koje je nespojivo sa ciljem i ulogom položaja predsednika i zloupotreba javnog položaja za neopravdanu ili ličnu dobit. Tipologija je formirana odavno, zasnovana na prvom predsedničkom impičmentu protiv Džonsona, a razvijena u 20. veku na osnovu postupaka protiv dvojice saveznih sudija. U novije vreme dodaje se još i opservacija da delo ili prekršaj koji se stavlja na teret predsedniku ne mora biti teško samo po sebi. Dovoljno je da se ocenjuje takvim zbog visokog položaja i širokih ovlašćenja koja predsednik uživa. Uvek se moraju uzeti u obzir okolnosti u kojima je prekršaj učinjen.

U drugom impičmentu protiv Donalda Trampa, na teret mu je stavljeno podstrekavanje na pobunu u kojoj je život izgubilo 5 ljudi i koja je sporadično bila i pobuna naoružanih lica.

Suđenje pred Senatom je bilo kratko, trajalo je tri dana. Tokom suđenja tri pitanja su bila ključna, jedno pravno, dva činjenična.

Pravno pitanje se sastojalo u tome da li je impičment ustavan ili ne, zato što se suđenje pred Senatom održavalo u vreme kad je Trampu već bio okončan mandat. Tzv. impičment menadžeri, koji u ovom postupku imaju ulogu tužilaca, svoj stav o ustavnosti čitavog postupka zasnivali su na sledećim tezama: Tramp je već bio impeached, tj. optužba protiv njega je bila usvojena u Predstavničkom domu u vreme dok je bio predsednik; činjenica da je opsada Kongresa izvršena u poslednjim nedeljama Trampovog mandata, uz njegovo podstrekavanje, značila bi da predsednik SAD može da radi šta hoće u vremenu pred sam istek mandata, ako ne bi bio konačno osuđen i sankcionisan; ustav predviđa, kao sankciju ne samo prevremeni prestanak mandata, već i diskvalifikaciju, to jest zabranu vršenja javnih funkcija u budućnosti, što se tumači tako da do diskvalifikacije može doći i ako je mandat prestao. O ovom pravnom pitanju Senat je glasao, za njega je bila potrebna obična većina, a demokratama se i u ovoj prilici pridružilo 10 republikanskih članova Senata, čime je bilo utvrđeno da je postupak drugog impičmenta prema Trampu, ustavan.

Činjenična pitanja su se odnosila na okolnosti koje su pratile opsadu Kongresa, spram neposredno pre toga emitovanog Trampovog podstrekačkog govora, kao i na momenat njegovog saznanja da je potpredsednik Pens / Pence sklonjen na sigurnije mesto, što je dovođeno u vezu sa skandiranjem: „obesite Pensa“, i to na podsticaj predsednika sâmog, te na momenat u kome je prebacio svom republikanskog drugaru da manje misli o ishodu izbora nego oni koji su opsedali Kongres. Neki od dokaza koje su ponudili menadžeri impičmenta bili su neposredni, uključujući i to da su svi senatori bili svesni neposredne izloženosti opasnosti, a u to spada i sadržina razgovora između predsednika i republikanskog senatora. Ostali su bili posredni. Možda bi bili dovoljni i za krivični postupak, koji je bitno stroži i drugačiji od ovog ustavno-političkog.

No, budući da je ovo zapravo izvorno politički, a ne pravni proces, odluka o ustavnosti ne vezuje nikog – svako je ovlašćen da o svakom pitanju glasa prema svojoj savesti. U ovom slučaju to nije bila individualna, već, prema očekivanju, kolektivna partijska savest. Kvalifikovana, dvotrećinska većina u Senatu nije se mogla postići.

Ma koliko da je optužba bila odista dobro fundirana i izvedena, ma koliko da je odbrana bila drugorazredna, ishod je bio poznat i pre nego što se postupak okončao. Kao da senatori nisu mislili na reči jednog od menadžera impičmenta: ne treba nikog da bude strah od toga da se Tramp ponovo kandiduje i pobedi, jer, uveren je bio – neće pobediti. Ali svi treba da se zapitaju šta će učiniti idući put ako izgubi.

Nema lustracije za Trampa. Ni za trampizam. Čak ni u konsolidovanim demokratijama, a ova je prestala to da bude, zaslugom samog Trampa i njegovih građana. Niti za njegove male sledbenike razasute širom sveta. Uključujući i našeg.

Peščanik.net, 16.02.2021.

TRAMPOZOIK

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)