Samozvani ministar rata vrši ratne zločine, ljudi u Africi umiru zbog Maskovih rezova USAID-a, farmeri širom SAD-a proglašavaju bankrot, ICE i dalje hapsi nekažnjeno, šire se male boginje, a mi brinemo o plesnoj dvorani? Ali ona je više od bizarne opsesije našeg predsednika. Ona je simbol Trampa 2.0, mešavine neviđene korupcije, ukidanja principa podele vlasti (uz ignorisanje Kongresa koji kontroliše budžet) i čistog vandalizma. Brzi zaokret Trampa i njegovih sledbenika od poslednjeg pokušaja atentata ka propagiranju plesne dvorane u ime bezbednosti dodaje još dva uznemirujuća elementa. Prvo, plesna dvorana-bunker prikladna je za lidera koji zazire od svojih sugrađana. Drugo i manje očigledno, ona povezuje Trampa sa moćnicima iz Silicijumske doline koji očekuju smak sveta (čiji dolazak ubrzavaju svojim ponašanjem) i grade utočišta po privatnim ostrvima, u novoosnovanim gradovima i u tzv. bunkerima apokalipse.
„Mora da se izgradi što pre“, izjavio je Tramp nakon incidenta na večeri dopisnika iz Bele kuće, ali njegova opsesija plesnom dvoranom je starija od toga. Trampovi biografi su istakli da ketering i plesne dvorane spadaju u njegove retke uspešne poslovne poduhvate. Plesna dvorana, baš kao i njegovo imanje u Mar-a-Lagu, predstavlja pozornicu za njegove grandiozne ulaske na scenu i prostor obožavanja od strane probranih gostiju. Kao što su pokazali drugi ambiciozni autokrati, ova vrsta ogromnih zdanja je i odraz vlasnikove moći. Tu vođa trijumfuje nad svojim protivnicima i obezbeđuje dugovečnost svoga nasleđa.
Fokus na bezbednost takođe prethodi poslednjem pokušaju atentata. Nakon što je sudija vrhovnog suda koga je imenovao još Džordž V. Buš zabranio izgradnju plesne dvorane bez odobrenja Kongresa, trampisti su zavapili da je završetak tog zdanja hitno pitanje nacionalne bezbednosti. U svom pravnom mišljenju ovaj sudija podsmešljivo zapaža da velika rupa pored Bele kuće, delo samog predsednika, predstavlja najveći bezbednosni rizik. Republikanci koji se udvaraju Trampu sada pokušavaju da zaobiđu ovu zabranu i već su podneli tužbu protiv Nacionalnog fonda za očuvanje istorijskog nasleđa. Tužba je pisana u Trampovom stilu („ovo je veoma loše za našu zemlju“, „oni su bolesno opsednuti Trampom“, itd) što pre deset godina nijedan ozbiljan pravnik sebi ne bi dozvolio.
Predsednik tvrdi da može biti bezbedan samo unutar „vojno obezbeđene strogo poverljive plesne dvorane“, sa neprobojnim staklom i krovom otpornim na napade dronova. S druge strane, on posećuje turnire UFC-a (mešovitih borilačkih veština) i provodi mnogo vremena u svom golf klubu na Floridi koji je daleko od bezbednog (što je još jedan naoružani uljez pokazao u februaru). U svakom slučaju, Udruženje dopisnika iz Bele kuće, ako mu je ostalo imalo samopoštovanja pred izvršnom vlašću koja gazi slobodu medija, trebalo bi da odbije dolazak na bilo kakav događaj u Beloj kući i tako pokaže kritički otklon od takve vlasti. Sa svoje strane Tramp je nepogrešivo nanjušio priliku za favorizovanje i korupciju i nagovestio da bi neka privatna udruženja mogla dobiti pristup njegovoj plesnoj dvorani.
Bezbednost javnih građevina je podignuta na viši nivo posle 11. septembra 2001. Davno su prošla vremena kada su ljudi mogli da priđu Beloj kući. Ali Trampovo insistiranje na kombinovanju plesne dvorane sa bunkerom ipak je neobično. Veliki renesansni arhitekta i teoretičar Leon Batista Alberti primetio je da tirani vole tvrđave van centra grada republike, dok popularni vladari žive u prostorima povezanim sa svakodnevnim životom građana. Mnogi članovi Trampove administracije žive u vojnim bazama. Tvrdnja da su oni ugroženiji od svojih prethodnika ostaje nepotvrđena, iako se uklapa u model propagande u kojoj se neprekidno održava osećaj neposredne pretnje (i grozničave fantazije o svemoćnoj Antifi).
Tramp, večiti agent za nekretnine sa posebnim pogodnostima, hvalio se da je bunker ispod balske dvorane opremljen „najsavremenijom bolnicom“. Kao što je ukazao Garet Graf, originalni bunker Bele kuće izgrađen je za scenario napada Nemačke tokom Drugog svetskog rata, a kasnije i za nuklearni rat. Korišćen je i 11. septembra 2001, ali nikada nije bio zamišljen kao dobro opremljeno mesto za duži boravak. Američka strategija kontinuiteta izvršne vlasti u slučaju opasnosti, podseća Graf, zasniva se na evakuaciji predsednika na tajnu lokaciju. Može se zamisliti kako se Tramp, koji je nerado napustio Belu kuću 2021, tamo zabarikadira i odbije da preda vlast. Ova slika se graniči sa političkom paranojom, ali tokom poslednje decenije dešavale su se i luđe stvari.
Još je strašniji uvid da se Trampov mentalitet bunkera poklapa sa mentalitetom njegovih oligarha iz Silicijumske doline. Kao što tvrde Astra Tejlor i Naomi Klajn, na jednom nivou oni znaju koliko se klima urušava i koliko njihovi postupci ubrzavaju politički slom sveta koji poznajemo. Tramp 2.0 se prepustio nepromišljenom samouništenju čije posledice mogu zahtevati samoizolaciju: neograničeno zagađenje, nekontrolisano širenje bolesti koje se mogu sprečiti, sve manja bezbednost hrane i avionskog prevoza. Ako uopšte možemo da proniknemo u njegove nihilističke porive, pokušaji da se ono što Tramp naziva „jednom od najbezbednijih građevinskih parcela na svetu“ učini još bezbednijim za njega samog u očekivanju katastrofa koje je sam izazvao – imaju nekog izopačenog smisla.
The Guardian, 30.04.2026.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 13.05.2026.
TRAMPOZOIK
