Lepo je to primetio jedan od neposrednih učesnika: danas se najzastupljenija reakcija na finansijsku krizu može sažeti u samo jednu rečenicu: ‘Niko ne zna šta treba učiniti.’ Razlog za to su očekivanja koja su deo igre: kako će tržište reagovati ne zavisi samo od toga koliko poverenja u interventne zahvate imaju bankari i trgovci, već još više od toga koliko oni misle da će drugi u te zahvate imati poverenja. Džon Mejnard Kejnz je to dobro objasnio kada je berzu uporedio s takmičenjem na kojem učesnici moraju, samo na osnovu gomile fotografija, da odaberu tek nekoliko lepih devojaka: „Ne radi se o tome da izaberete devojku koja je po vašoj ličnoj proceni zaista najzgodnija, pa čak ni devojku koja je najzgodnija prema nekom prosečnom ukusu. Ne, stigli smo do trećeg stadijuma gde svoju inteligenciju morate dobro da uposlite kako biste anticipirali šta prosečno mišljenje smatra da bi prosečno mišljenje trebalo da bude. Zato smo primorani da biramo mada ne raspolažemo znanjem koje bi nam omogućilo kvalifikovani izbor ili, kako je to rekao Džon Grej, “Prisiljeni smo da živimo kao da smo slobodni”.

Džozef Štiglic je nedavno napisao kako je, uprkos rastućem konsenzusu među ekonomistima da je spasavanje prema Polsonovom planu osuđeno na propast, “za političare nemoguće da u takvoj krizi ne preduzmu ama baš ništa. Zato bi trebalo da molimo boga da sporazum utemeljen na toksičnoj mešavini posebnih interesa, nepromišljene ekonomije i desničarskih ideologija, koja je i dovela do ove krize, može nekako da proizvede spasilački plan koji će ipak da obavi posao – ili makar takav plan čiji nam neuspeh neće naneti preveliku štetu”. Štiglic je u pravu jer se tržište zapravo temelji na uverenjima (čak i na uverenjima o tome šta drugi veruju) pa kad se mediji brinu “kako će tržište da reaguje” na plan spasavanja, pitanje se zapravo ne odnosi samo na stvarne posledice spasavanja već i na to do koje mere tržište veruje da će plan biti delotvoran. Dakle, spasavanje može da uspe čak i ako je ekonomski pogrešno.

Lako je uočiti sličnost jezika kojim se služio predsednik Buš u obraćanju američkoj naciji posle 11. septembra i nakon početka finansijske krize: kao da su u pitanju dve verzije istog govora. U oba je slučaja pomenuo pretnju američkom načinu života kao i potrebu da se preduzmu brze i odlučne mere kako bi se zaustavila opasnost. U oba je slučaja pozvao na delimičnu suspenziju američkih vrednosti (zagarantovanih sloboda, tržišnog kapitalizma) da bi se sačuvale upravo te vrednosti.

Suočeni sa katastrofom na koju nemaju nikakvog stvarnog uticaja, ljudi iz rukava često vade staru i glupu izreku “Nemoj samo da pričaš, uradi nešto!” Možda smo u poslednje vreme i previše toga uradili i sad je vreme da stanemo, da razmislimo, da kažemo pravu stvar. Tačno je, često o nečemu govorimo umesto da to i uradimo, ali ponekad je baš obrnuto – uradimo nešto da bismo izbegli da o tome progovorimo ili promislimo. Kao što smo i u ovaj finansijski problem ekspresno utucali 700 milijardi dolara umesto da smo razmislili kako je do njega uopšte došlo.

Septembra 2008. republikanski senator Džim Baning oštro je napao plan Državne blagajne za najveću finansijsku akciju spasavanja još od velike krize tridesetih godina i nazvao ga – “neameričkim”:

“Neko te gubitke mora da preuzme na sebe. Trebalo bi da prepustimo onima koji su donosili loše odluke da snose posledice svojih postupaka, ili možda mislite da bi trebalo tu muku rasporediti na sve građane? Jer upravo to predlaže Sekretar – da se muke Volstrita prebace na sve ostale poreske obveznike. Ova masovna spasilačka akcija ne predstavlja rešenje već običan financijski socijalizam, i u potpunosti je – neamerička.”

Baning je prvi javno formulisao argumente koji stoje iza republikanske pobune protiv federalnog plana spasavanja, a koji su svoj vrhunac dostigli odbacivanjem predloga za spasavanje 29. septembra. Uočite kako je otpor protiv projekta spasavanja formulisan terminima “klasne borbe”: Volstrit protiv Mejnstrita: zašto bismo pomagali onima koji su odgovorni (bankarima sa Volstrita) i pustili da obični ljudi opterećeni hipotekarnim kreditima (sa Mejnstrita) plate punu cenu? Zar to nije upravo ono što ekonomska teorija zove “moralnim hazardom”, ono što se definiše kao “rizik da će se neko ponašati nemoralno zato što ga osiguranje, zakon ili nešto treće štiti od gubitaka koje bi takvo ponašanje inače moglo da prouzrokuje”; recimo, ako sam osiguran protiv požara manje ću paziti na protivpožarne mere (ili ću, u ekstremnom slučaju, čak i lično podmetnuti požar u svoj poslovni prostor koji sam prethodno dobro osigurao a koji mi je donosio samo gubitke.) Isto važi i za velike banke, one su zaštićene od velikih gubitaka ali istovremeno mogu da zaštite svoj profit.

Činjenica da je po ovom pitanju došlo do neočekivanog preklapanja levice sa konzervativnom desnicom trebalo bi da nas navede na razmišljanje. Ono u čemu se oba tabora slažu jeste prezir prema krupnim špekulantima i korporacijskim menadžerima koji, s jedne strane, zarađuju na rizičnim odlukama, ali su zato od neuspeha zaštićeni “zlatnim padobranima”. Zar isto ne važi i za onaj skandal oko Enrona, iz januara 2002, koji se mogao shvatiti i kao svojevrsni ironični komentar na termin ‘društvo rizika’? Hiljade zaposlenih koji su izgubili svoja radna mesta i ušteđevinu svakako su bili izloženi riziku i nisu pri tome imali nikakvog izbora. S druge strane, oni koji su imali uvid u rizike, kao i mogućnost da intervenišu (top-menadžeri), umanjili su sopstvene rizike tako što su svoje akcije i opcije prodali još pre stečaja, pa dakle možemo reći da je tačno da živimo u društvu rizičnih izbora, samo što jedni (menadžeri s Volstrita) biraju, a drugi (obični ljudi koji otplaćuju kredite) rizikuju.

Ukoliko je plan spasavanja zaista “socijalistička” mera, onda je to jedna vrlo neobična socijalistička mera čiji primarni cilj nije da pomogne siromašnima već naprotiv bogatima, dakle ne onima koji su uzeli novčanu pozajmicu, već onima koji su tu pozajmicu dali. Socijalizam je izgleda dobar kada služi spasavanju kapitalizma. Ali šta ako je “moralni hazard” ugrađen u temeljnu strukturu kapitalizma? Problem je, naime, u tome da nije moguće razdvojiti dobrobit Mejnstrita od dobrobiti Volstrita, njihov odnos nije tranzitivan: ono što je dobro za Volstrit nije nužno dobro i za funkcionisanje Mejnstrita, dok Mejnstrit ne može da napreduje ukoliko Volstritu ne ide dobro – zbog ove asimetrije Volstrit je apriori u prednosti.

Standardni argument “prelivanja nadole” (po kojem se dobitak velikih preliva naniže, prema manjima, prim prev.), koji često potežu oni koji su protiv ujednačene distribucije novca (kroz progresivno oporezivanje i slično), kaže da umesto da siromašnog učinimo bogatijim treba bogatijeg da učinimo siromašnijim. Ovaj evidentno anti-intervenistički stav zapravo sadrži argument u prilog današnjoj intervenciji države: premda svi želimo da siromašnima bude bolje, kontraproduktivno je da im neposredno pomažemo budući da oni nisu dovoljno dinamičan i produktivan element; potrebno je samo da intervenišemo kako bismo pomogli bogatima da se još više obogate i profit će se, sam od sebe, preliti nadole, na siromašne. Dakle, ukoliko ubacimo dovoljno novca u Volstrit, novac će se vremenom preliti i u Mejnstrit. Ukoliko želite da ljudi imaju novca za gradnju svojih kuća, nemojte im ga dati direktno već pomozite onima koji im ga daju na kredit. To je jedini način da se dođe do istinskog prosperiteta, inače se sve svodi na to da država deli okolo novac onima kojima je potreban, a sve na uštrb onih koji stvaraju bogatstvo.

Ovaj pravac razmišljanja ne treba olako odbacivati kao običnu licemernu odbranu bogataša. Problem je u tome što, dokle god smo zaglavljeni u kapitalizmu, u ovome ima istine: kolaps Volstrita će se zaista odraziti na obične radnike. Zato demokrate koje su podržale akciju finansijskog spasavanja ne protivreče svojim levičarskim sklonostima. Mogli bismo tvrditi da im protivreče samo ukoliko bismo prihvatili premisu republikanskih populista da su autentični kapitalizam i slobodna tržišna ekonomija jedna narodska stvar koja pripada nižoj klasi, dok je državna intervencija strategija više klase za eksploataciju vrednih radnih ljudi.

Nema ničega novog u velikim državnim intervencijama u bankarski sistem i ekonomiju uopšte. Sama kriza i jeste njihova posledica: kad je 2001. pukao digitalni dot-kom mehur od sapunice, odlučeno je da se olakša dobijanje kredita kako bi se ekonomski rast preusmerio u stambenu izgradnju. Ako pogledamo šire, videćemo da je tkivo međunarodnih ekonomskih odnosa istkano od političkih odluka. Pre nekoliko godina reportaža CNN-a o Maliju opisala je realnost međunarodnog “slobodnog tržišta”. Dva stuba ekonomije Malija jesu pamuk na jugu i stočarstvo na severu, a oba grcaju u problemima jer zapadne sile krše ista ona pravila koja tako brutalno nameću siromašnim nacijama Trećeg sveta. Problem Malija leži u tome što, iako proizvodi pamuk vrhunskog kvaliteta, dogod američka vlada na finansijsku podršku američkim uzgajivačima pamuka troši sume koji premašuju državni budžet Malija  –  ova država ne može da se takmiči s američkim pamukom. Na severu je, pak, krivac Evropska Unija: govedina sa Malija ne može da se takmiči sa subvencionisanim evropskim mlekom i govedinom. EU svaku kravu subvencioniše sa oko 500 evra godišnje. Ministar privrede Malija je to ovako komentarisao: „Ne trebaju nam ni vaša pomoć, ni saveti, ni predavanja o pozitivnim efektima ukidanja preteranih državnih regulativa, samo vas molimo da se pridržavate sopstvenih pravila o slobodnom tržištu i našim će mukama doći kraj.” I gde sada da se oglase republikanski branitelji slobodnog tržišta?! Nigde, jer je kolaps Malija realni pokazatelj onoga što za SAD predstavlja slogan “ naša zemlja na prvom mestu”.

Ovo nesumnjivo pokazuje da nema neutralnog tržišta: koordinate tržišne igre uvek su regulisane političkim odlukama. Istinska dilema nije, dakle, “državna intervencija ili ne?”, nego “kakva državna intervencija?” A to je suštinska politika: napor da se definišu političke koordinate koje upravljaju našim životima. Zato se rasprava o akciji finansijskog spasavanja zapravo tiče temeljnih odlika našeg društvenog i ekonomskog života, tu se čak mobiliše i duh klasne borbe. Kao i sve zaista važne političke teme, i ova je nestranačka. Ne postoji objektivno, stručno gledište koje samo čeka da bude primenjeno – ovde se mora doneti politička odluka.

Mekejn je 24. septembra privremeno prekinuo svoju kampanju i otišao u Vašington, objavivši kako je vreme da se stranačke razlike ostave po strani. Da li je taj gest zaista bio znak spremnosti da se okonča politika stranačarenja, da će se početi sa rešavanjem stvarnih problema koji se tiču svih nas? Definitivno ne, bio je to više zgodan “Mekejn ide u Vašington” momenat, kao u starom filmu Frenka Kapre. Politika je upravo napor da se definiše taj “neutralni” teren, pa je Mekejnov predlog da pruži ruku preko stranačkih linija bio čista politička poza, stranačarenje pod maskom nestranačkog, njegov očajnički pokušaj da nametne svoju poziciju kao univerzalnu i apolitičnu. Gora od politike stranačarenja jeste ona stranačka politika koja se pretvara da je nestranačka; takva politika, budući da se nameće kao glas Celine, još radikalnije isključuje protivnika nego uobičajena stranačka politika jer ga svodi na glas partikularnih interesa.

Zato je Obama bio u pravu kada je odbio Mekejnov poziv da se odloži prva predsednička debata, upozorivši da je upravo zbog finansijske krize rasprava o tome kako kandidati planiraju da se sa njom uhvate u koštac – još neophodnija. Na izborima 1992. godine Klinton je dobio izbore uz slogan: “To ti je ekonomija, budalo!” Ovog puta demokrate moraju da pošalju novu poruku “To ti je politička ekonomija, budalo!“ Americi ne treba manje politike. Naprotiv, treba joj više politike.

 
London Review of Books, 10.10.08.

S engleskog prevela Lana Budimlić

Peščanik.net, 29.10.2008.